Hmmm… koju onu reč beše tražim… Ah, da! Ambivalentnost!
Jbg, kako drugačije da objasnim činjenicu da imam potrebu da uradim review “Srpskog filma”, a da u istom trenutku ne želim ni da ga se prisetim? Zaista, ima nešto fascinantno i thought provoking u onolikoj količini sirovog zla, elegantno i vešto zapakovanog u nešto manje od 100 minuta filma.
Svi vi koji koliko-toliko pratite TwoCents ste do sada sigurno zapazili da volim “teške” teme, tešku muziku, teške filmove. Ma koliko vas mamilo da me stavite u isti koš sa likovima koji nalaze patološko uživanje u gledanju ekstremnog nasilja i gore-a u filmovima, nemojte. Ne gledam ja te filmove “iz gušta”, već iz potrebe da testiram samu sebe, svoj želudac, koliko vizuelne agresije mogu da izdržim pre nego što pritisnem “STOP”.
“Za dobrim konjem, prašina se diže”, tako barem kažu. Srpski film je doživeo buzz na kome bi mu zavideli mnogi filmovi tzv “holivudske A produkcije”, a kako i ne bi nakon onakvog trailera. Šokanti fragmenti koji su se sporadično pojavljivali u javnosti, kao i činjenica da skoro niko u post-produckiji nije želeo da ima bilo kakve veze sa “ovim” nisu nimalo doprineli smanjenju hajpa i uklanjanju mračnog oblaka morbindog isčekivanja koji je okruživao Srpski film. A onda se napokon pojavio, i to u Teksasu na prestižnom SXSW festivalu. I svi su pali na dupe. Prekaljeni urednici žanrovskih sajtova, fanovi gore-a, horora i disturbie nisu mogil da veruju svojim očima…
Nekoliko likova, verovatno zbunjenih mojim pomalo izgubljenim pogledom narednog jutra, nisu odoleli, a da me ne pitaju: “pa o čemu se radi o tom filmu?” Tu je i štos. Svi su čuli za taj film. Znaju da je strašan, jeziv, košmaran. Pa opet, svi, SVI su želeli da znaju šta se tu konkretno dešava, šta je to toliko mučno i jezivo. Hajde da pokušam da dočaram…
Zamislite najmučniji trenutak koji ste ikada doživeli gledajući neki film ili seriju, ili bilo šta na TV-u. Jeste li? E, sada, pomnožite sve to sa 10.000. Ne preterujem. Pomislite šta je najgore i najodvratnije što može da se dogodi junaku filma koji gledate? To će se dogoditi. A onda, dođete do tačke kada pomislite “e, gore od ovoga ne može”. I onda usledi naredna scena i shvatite da može.
Srpski film se obraća “mračnoj strani” vaše ličnosti. Onoj koja radoznalo zapitkuje “šta se to tačno dešava u filmu”. Onoj strani koja vas tera da pogledate start trka Formule 1, i to ne da bi videli kako će ko da startuje, već da li će neko da se skrši.
E, sad… Ma koliko naša fascinacija morbidnim stvarima bila izuzetno interesantna za kakvu širu raspravu, pokušaću da se fokusiram na traženje odgovora na pitanje „šta su autori filma želeli da kažu“. Pored ovakvog filma, dodatna objašnjenja su bila nužna i neophodna. Počev od samog naslova (zašto baš „srpski?“), pa do granica „umetnički opravdanog prikazivanja nasilja“ (da li je stvarno sve ono bilo neophodno).
Ovaj film bi trebalo da predstavlja metaforu života u Srbiji, noseći izuzetno jaku poruku uperenu protiv političkih i svih drugih elita koje su od svih nas napravili svoje žrtve, bez obzira da li nastupamo sa pozicije dželata ili predmeta iživljavanja. Pridev „srpski“ u nazivu bi trebalo da apostrofira naročito tešku situaciju u Srbiji, uništnene kako spolja, tako i iznutra. Jer, zlo je prikazano kao malignitet. Širi se jezivo brzo, proždire zdravo tkivo, i na kraju uništi samo sebe. A dejstva tog kancera nije pošteđen niko; ništa nije sveto, ništa nije belo, ništa nije neuprljano.
Što se tiče brojnih kontroverznih scena – ukoliko se izvuku iz konteksta priče, zaista deluju kao iživljavanje scenariste i režisera. Međutim, treba imati na umu 2 stvari: 1 – vrlo, vrlo malo stvari je eksplicitno prikazano (uostalom, ovaj film je triler, a ne pornić) i 2 – svi monstruozni detalji su u službi radnje, ma koliko strašni i jezivi bili.
Što se „zanatskog“ dela priče tiče, sve je odrađeno majstorski. Priča se pažljivo gradi, šok-faktor se postepeno povećava sve do same kulminacije do koje dolazi u poslednjih 15ak minuta filma. Priča se završava na jedini mogući način, ali čak i tada, autori su pribegli završnom šoku. Krug zla je zapravo spirala. Nema kraja. Nema happy enda. Nema svetla na kraju tunela. Samo mrak.
E, sad, dolazimo do dela u kome ja treba da dam neki svoj završni sud, u smislu da li vam preporučujem gledanje „Srpskog filma“ ili ne. A to ne mogu da vam kažem. Ne samo zato što ne želim da snosim odgovornost ako vas ovaj film psihički „premlati“ i duboko potrese do mere da imate košmare. Pored toga, ovo je starno, STVARNO sje*an film, igra se sa vašom psihom, i ma koliko bili „ljubitelj žanra“, verovatno ćete barem jednom poželeti da ga nikada niste pogledali.
Pa opet, u pitanju je odličan triler, produkcijski vrlo dobro i profesionalno urađen. Glumačka ekipa je sjajno odradila posao, režija, fotografija, maska – sve je besprekorno. Povrh svega, „Srpski film“ je za izuzetno kratko vreme stekao status kultnog filma, i to ne samo u „lokalu“, već u svetskim razmerama. I kao i svaki kultni film, zaslužuje da bude viđen. I ukoliko rešite da ga pogledate, imajte na umu samo jedno: čeka vas jezivo i strašno iskustvo. Upozoreni ste. Ako imate osetljivu psihu, ne prilazite ni trejleru, a kamoli filmu.
I za kraj: mislim da je neprimereno moralisati o nekim ružnim stvarima koje su prikazane u filmu. „Srpski film“, iako fikcija, inspiraciju nije našao u „bolesnom umu“ svojih autora, već u realnosti i našem okruženju. Sadizam je pobedio humanizam, barem se tako čini. Ako u Srbiji već nema nade da će biti bolje, nerealno je očekivati happy end u filmu koji se na zastrašujuć način razračunava sa temama o kojima ostali autori ne pričaju. Ako godinama guramo smeće pod tepih, kada jednom rešimo ga da podignemo, ne očekujemo valjda da će tu biti ljubičice i ruže. Svidelo se to meni i vama ili ne, autori „Srpskog filma“ su podigli tepih.
), imala sam priliku da razgovaram sa ljudima raznih fela. Od ultra-levičara do ultra-desničara, od fašista do anarhista, od antisemita do cionista. I ma koliko se naša mišljenja razilazila, od takvih ljudi sam uvek mogla nešto da naučim nešto novo. Od onih, koji “nit’ smrde, nit’ mirišu” nikada ništa nisam naučila. Govorim o onima koji ili nemaju stav zato što ih mrzi da ga “nabave” i o onima koji ga imaju, ali su previše “politički korektni”, i ne žele da se nekome zamere. Imam naziv za takve ljude – “Coca-Cola Zero” ljudi. Cela časa cole, a samo 1 kalorija. Odrastao čovek, formirana ličnost – a nema stav.
