Džejn's Two Cents

Blog prvobitno objavljen14. novembra 2007. godine na drugom blog sistemu.

Novosti iz užičke Ulice posrnulih pop zvezda (čuj, ako se već potpisujem kao Džejn Dou, nerealno je očekivati da ostavim pravi naziv ulice u kojoj živim ): komšija sa sprata ispod ima aferu sa devojkom “koja može ćerka da mu bude!” Komšiluk se naslađuje žučnim raspravama između žene “nabijenih rogova” i raspusnog supruga. Jes’ da me se ne tiče, a ono nije ni kulturno prisluškivati tuđe razgovore, ali nisam ja kriva što se osamdesetih štedelo na materijalu za zidove, pa su tanki. Uostalom, “praznine” je popunila sama komšinica, koja je “otvorila dušu”, nakon svega što se desilo.  :)

Bilo kako bilo, let me break it down for ya: nakon nekoliko dužih kašnjenja sa posla, supruga je posumnjala da nešto nije OK. A onda je suprug dobio poziv oko 2 posle ponoći (pravi pravcati “booty call”). Naravno, momentalno je otrčao, a ženi je rekao da mu je “prijatelj imao saobraćajku, da se full izlomio, i da pod hitno mora da ga obiđe u bolnici, u slučaju da zatreba da donira krv”… E, sad, ko je tu koga i kako “lomio”, ostavljam vašoj mašti. Bilo kako bilo, bruka je pukla kada je suprugin poznanik istoj, u neobaveznom razgovoru spomenuo kako ona i “nevernik” imaju baš lepu kćerku. Naravno, to ne bi bilo čudno, samo da okolnosti nisu takve da pomenuti bračni par ima sina.

To je povuklo niz problema između supružnika. Naime, supruga je, bless her heart, bila ubeđena da je u pitanju vanbračna kćerka, tj greh iz mladosti njenog dragog. Žestoko ga je pritisla, nakon čega je on priznao da nije vanbračno dete, već švalerka. Heh, valjda je mislio da je to “manje zlo” u celoj priči. Bilo kako bilo, nakon nekoliko polomljenih keramičkih ili staklenih predmeta, pretnji štrojenjem i glasno izgovorenog “Ti si meni život upropastio!”, “nevernik” nije imao kud, nego da spakuje kofere, i napusti Ulicu posrnulih pop zvezda jednom za sva vremena. (Svečani čin napuštanja odigrao se pre 3 večeri, kada je, pod okriljem noći, “nevernik” nakon dva sata moljakanja supruge da ga ne tera, i da “misli na dete” (dete je inače u Beogradu, a u Užice dođe na Božić i Nikoljdan), konačno rešio da istakne belu zastavu i ne baš dostojanstveno napusti zdanje.)

I dok se ova “storija” polako smešta u fioku zaborava stanara zgrade, i samo povremeno se pomene, tek da se uporede “beleške” (da svi budu sigurni da imaju integralnu verziju događaja), i dok svi gajimo izuzetne simpatije prema odlučnoj, a ne očajnoj domaćici, opet ostaje pitanje… a to pitanje nije “Šta čoveka tera na prevaru?” To već znamo. Pitanje je da li je i koliko moralno da čovek od 57 godina fura sa devojkom koja ima 19 godina.

Znam sve fraze… “Ljubav ne gleda krštenicu” blablabla… Niti ikoga osuđujem, daleko bilo. Na kraju krajeva, “ne možeš da biraš u koga ćeš da se zaljubiš” (ako sve ovo uopšte ima veze sa ljubavi)… Why does that strike me as … sick? Kada se ona rodila, lik je imao 38 godina. I sina od 5 godina.

Iako mogu da stanem iza ideje “iskrene, prave ljubavi” i sl., nikako ne mogu da razumem situaciju u kojoj se jedan olinjali džukac izvrne na stomak i maše repom pri samoj pomisli na jednu nezrelu i ne baš “načitanu” devetnaestogodišnjakinju. Fuj.

PS Malo trivie: poznajem imenovanu, zato sebi dadoh za pravo da je okarkaterišem na nezrelu i priglupu. Naše poznanstvo datira još iz vremena kada nisam ni slutila u kakvoj je šemi sa nestašnim komšijom. Bilo kako bilo, bile smo zajedno u liftu, a ja sam u ruci držala tek kupljenu “Zoru” od Ničea (bio neki lokalni sajam knjiga, nem’ pojma). Korice su bile takve da je velikim slovima pisalo “NIČE”, a dole u ćošku, sitnim slovima “Zora”. Dijalog je išao ovako:

ona: “Šta to čitaš?”
ja: (pokazujem korice)”Niče”.
ona: (nakon par trenutaka tišine) “Šta niče?”
ja: (sa nevericom) “Ne… Fridrih Niče”.
ona: “Fridrih niče? Od koga je to?”

I rest my case.

PS Razlog zbog koga sam rešila da ovaj post izvučem “iz naftalina” je epilog cele priče, koji se zbio pre nekoliko dana. Znači, to be continued!