Džejn's Two Cents

Dakle, ja sam ’82. godište. Hipotetički, kada bi mi u glavni nešto “kvrcnulo” ili ako bi došlo do kakvog kuršlusa u anger-management departmentu (čitaj: ako bih uzela mašinku, upala u bioskop – recimo, i počela da špikujem živu silu kalibrom 7.62), preko noći bih postala “popularna”. Stotine novinara bi se prosto utrkivalo sa bombastičnim naslovima i mojom slikom iz lične karte, u kojoj imam pogled ubice (kako i ne bih, kada sam se slikala nervozna – o tome neki drugi put). Onda bi neki novinar profila Nataše Miljković ili Olivere Kovačević u studio pozvao sve eminentne srpske psihologe, psihijitare i sociologe – a, sve sa jednim ciljem: odgonetnuti šta se to dogodilo pa je mlada, fina + povučena devojka izvršila tako stravičan zločin.

E, onda bi svi ti eksperti kakenjali o tome kako imam asocijalnu prirodu, pošto mi je sajber svet miliji od ovog stvarnog, da to što na polici imam Ničea znači da sam mizantrop koji gaji prezir prema svemu ljudskom, a malecka nalepnica na kojoj piše “SocioHazard” bi bila siguran prekursor mog budućeg delovanja (u smislu bioskopa). Plejlista sa klasičnom muzikom na FooBar-u bi bio siguran pokazatelj moje devijantne ličnosti. A, onda, na samom kraju pretresanja moje ličnosti, došlo bi na red novinarsko pitanje: “Zašto?”

E, onda bi svi zajedno došli do koncenzusa. “Džejn je odrastala u poremećenom sistemu vrednosti. Njena ličnost se formirala u vremenu krize, embarga, ratova i opšteg moralnog karijesa koji je zahvatio društvo devedesetih godina. Odrastajući u sredini u kojoj su rat i ispoljavanje agresije od strane vladajućeg režima i establišmenta okvalifikovani kao pozitivna snaga, Džejn nije imala pravo detinjstvo. Ona, kao i cela njena generacija – to su prave tempirane bombe. A, za sve su krive devedesete!”

Kako vam se čini? Odlična ekspertiza, zar ne? Maltene bih bila proglašena za žrtvu sistema. Eh, omiljena uzrečica kriminalaca u SAD. E, sad, potpuno je nebitno to što ja nikada ne bih počinila takav “bioskopski pir”, niti bilo šta slično. Istina je da mi ponekad dođe da potamanim polovinu mog okruženja, ali svi mi imamo “žutu minutu”. Uostalom, jedno je reći “dođe mi da ih pobijem”, drugo je reći “volela bih da ih pobijem”, a treće je ubiti nekog. Ovo prvo – sasvim normalno i uobičajeno. Drugo i treće – patologija.

E, sad, zbog čega ja pravim ovoliki uvod u celu priču… Pre neki dan slušam na vestima da su neki huligani upali na trening mladih odbojkašica, premlatili trenera i jednoj od njih polomili obe ruke. Nisam stigla ni da “svarim” vest kako treba, kad odmah za njom druga – devojčice tukle svoju školsku drugaricu i gasile joj cigaretu po licu.

Pa, kada je devedesetih godina bilo toliko loše i jadno, kako to da je moja generacija ispala “čitava?” Kako to da je taj stari obrazovni sistem, koji toliko nije valjao, moju generaciju (i one “okolne”) načinio relativno normalnim? Te famozne “devedesete” su završene pre 8 godina. Sada imamo “mir i blagostanje”. U čemu je onda problem?

Da nije možda problem u aktuelnom zeitgeist-u, koji smo nedavno svi kolektivno prihvatili? Kakav je to etički kod koji promovišu država i društvo danas? Evo kakav je: sila Boga ne moli. Jedino pravo koje postoji je pravo jačeg. Jači je uvek u pravu – ako ti nešto traži, ti mu daj. Nije pametno stupati u konfrontaciju sa jačim, bez obzira koji je ulog. Juče je nebitna prošlost, sutra je još uvek daleko – jedino je bitno danas. Ono što želiš – uzmi. I to uzmi danas. 

Kako očekivati od današnjih mladih generacija da se povinuju nekim moralnim regulama, koje je sama država odbacila? Zbog čega bi iko trpeo poniženja u poniženoj državi? Zašto ne igrati igru po pravilima po kojima je igra sama država? U toj igri imaju dva igrača: jak, osion, snažan, kome niko ne može ništa, kome se niko ne suprotstavlja, i koji uzima sve što želi, i drugi, jadni, bedni, nespososbni, patetični, koji prima šamare od jačeg, i koji ga pritom još opravdava i želi da bude u njegovom društvu, ma koliko svaki udarac bio jači od prethodnog.

Ako su to pravila igre koja nam je nametnuta, zašto se čudimo što ima onih koji žele da budu onaj jaki i nedodirljivi igrač? Očigledno, “pravda” je kao koncept u međuljudskoj interakciji potpuno prevaziđena. Čemu igranje basketa sa ortacima ili blejanje sa frendicama po gradu, kada možeš da im otmeš mobilni telefon, da im napraviš sačekušu posle škole, da ih maltretiraš i zlostavljaš, i sve to slikaš mobilnim? OK, možda te uhvati policija. I kajaćeš se pred sudijom. Ali ne zato što shvataš da to što radiš nije OK, već zato što su te “tako gluuuupo uhvatili”. Pamet u glavu sledeći put. Doing bad stuff is a whole lotta fun when you know how to get away with it. Zar ne? Uostalom, u ovom castingu je lako odabrati uloge… Ako nekome već zapadne uloga žrtve, taj mora da zna gde mu je mesto.

PS

Čitam danas u novinama, Republički zavod za statistiku objavio da su, u poređenju sa prošlom godinom, cene poskupele 10%, a da su plate realno porasle 5,5%, što će reći da sa današnjom platom možeš da kupiš 5,5% više nego u istom periodu prošle godine. Nisam lenja, pa pronađoh svoj ček od septembra 2007. godine. Ovogodišnji je veći za 500 dindži. Ili ja ne umem da sabiram i oduzimam, ili oni lažu. Potemkinovi đaci.