Džejn's Two Cents

Sećam se sastava koji sam napisala kada sam bila drugi osnovne. Ne sećam se tačno koja je bila tema, ni o čemu se tu konkretno radilo, samo se kroz maglu sećam da se tematika sastava doticala NOB-a. I sećam se da sam dobila peticu, pošto me je učiteljica, inače – stara skojevka, terala da ga čitam pred celim razredom, čega sam se još tada gnušala (ne zbog manjka mojih oratorskih sposobnosti – au contraire, već zato što nikada nisam volela da budem u centru pažnje). Sećam se da je učiteljica bila posebno impresionirana činjenicom da sam u sastavu spomenula „četnike, ljotićevce, nedićevce i Kalabića“. Verovatno je pomislila: „ah, tako mlada, a tako dobro informisana“. A, istina je da nemam blage veze iz koga dela mozga sam izvukla te reči. Ipak sam imala samo 8.

Iako je dobar deo mog detinjstva bio modeliran po specifičnom modelu indoktrinacije „a la Mirko + Slavko“, čak ni kasnija saznanja o građanskom ratu četrdesetih godina prošlog veka nikada nisu uspela da promene suštinu te fundamentalne istine koja se može sažeti u jednu rečenicu. Nismo se pokorili, napali su nas, puno smo stradali, na kraju smo oslobodili zemlju. Satisfakcija da smo odabrali teži, ali pravedni put, i da smo se svrstali ne uz golu silu, već smo postupili po savesti je svakako slatka. Ali, uprkos našem otporu okupatoru (možda zvuči kao komunistička retorika, ali I don’t care – analizirajte reč po reč – to jeste bio otpor okupatoru), nipošto ne smemo zaboraviti stotinje hiljada nedužnih ciliva koji su stradali tokom Drugog svetskog rata. Ne smemo zaboraviti kragujevačke đake, Jasenovac, Staru Gradišku, Sajmište, Banjicu, Novosadsku raciju…

E, baš zato, baš zbog tih stotina hiljada žrtava, svaki Srbin koji prigrli svastiku, koji opravdava Hitlera, koji prihvata visoko podignutu ispruženu ruku kao pozdrav – taj pljuje ne samo po svakom partizanu, pa i četniku koji je ostavio svoje kosti ko zna gde u borbi protiv fašista i nacista, taj pljuje i po srpskoj deci koja su živa bacana u jame i po đacima koji su streljani samo da bi se „namirio“ broj. Onaj ko sebe smatra hrišćaninom, a veliča Holokaust, rasizam, nacizam i fašizam – taj mora da zna da sve te stvari sa hrišćanstvom nemaju nikakve veze. A, onaj ko svastiku prišiva na srpsku trobojku, pljuje po svim onim vojnicima koji su se pod tom zastavom povlačili preko Albanije ili ginuli na Kadinjači.

Iz istih tih razloga, baš zbog tih stotina hiljada mučenika, niko, ali baš NIKO, nijedna nevladina organizacija, strančica ili liderčić nema pravo da svoje ideološko-političke neistomišljenike etiketira kao naciste, fašiste, neonaciste, rasiste. Niko nema pravo da crkvu trpa u isti koš sa marginalnim ultradesničarskim neonacističkim grupicama, pogotovo ako se zna koliko je hiljada sveštenika stradalo tokom Drugog svetskog rata.

Ne razumem zbog čega bi mi trebalo da crvenimo u subotu? Čak ni kudikamo razvijenije i „demokratskije“ zemlje od Srbije nisu uspele da reše problem neonacista i ultradesničarskih grupa. Ova fotka gore je snimljena u Nemačkoj 2005. godine, na maršu neonacista. For Christ’s sake, neonacista ima čak i u Izraelu. Pa, kada zemlja stvorena na nasleđu Holokausta nije u stanju da se nosi sa neonacistima, šta očekivati od Srbije?
Možda nekome padne na pamet da me nakon ovog teksta etiketira kao ultranacionalistu i da mi prišije svastiku. Međutim, svako ko prati Two Cents zna da mi je žuti „magen david“ kudikamo bliskiji… Uostalom, zbog svog oštrog protivljenja ekstremnoj desnici, više ne pričam nego što pričam sa jednim članom uže familije… Ali, to nije tema ovog bloga…

Nije problem samo u paradoksu da se bilo koji Srbin loži na nacizam, već se aktuelna dešavanja tiču i problematike prava čoveka, građanskih sloboda itd. Šta je sloboda okupljanja, sloboda govora, šta je zloupotreba prava, šta je tolerancija, šta je realna opasnost, a šta je marginalna pojava, šta je politikanstvo?

Da se razumemo, gajim izrazito negativan stav prema tim večitim studentima okupljenim u ultradesničarskim grupicama. Ali, dok god ne prekrše zakon, imaju pravo da rade šta god žele, da se oblače kako god žele, i da govore šta god žele. U trenutku kada urade bilo šta što predstavlja kršenje zakona ili ustava, kada dođe do širenja rasne, verske, nacionalne mržnje ili čega sličnog, policija je dužna da interveniše. Ali, činjenica je da mahanje srpskim zastavama u Srbiji nije krivično delo. Barem ne još uvek.

I umesto da pustimo tu marginalnu grupicu da prošeta, i svi ubrzo zaboravimo na taj neprijatan i posve nebitan događaj, mi pravimo frku oko njega. Javljaju se „antifašisti“, nevladine organizacije i poneka strančica. Kažu, hoće da organizuju kakav kontra-miting (kako to poznato zvuči). I pozivaju sve one koje se protive nacistima da im se pridruže.
Ja sam antifašista. Ali mi ne pada na kraj pameti da odem na takav jedan „hepening“. Zašto? Zato što ne želim da moj najiskreniji i najotvoreniji antifašizam bude zloupotrebljen u dnevnopolitičke svrhe. A, i ne želim da budem deo ekipe koja ima toliko toga zajedničkog sa onima protiv kojih hoće da marširaju… Iako su ideološki oštro suprotstavljeni, neonacisti i okoreli antifašisti imaju toliko dodirnih tačaka… I jedni i drugi su ekstremi. Jedni desnica, drugi levica. I jedni i drugi o ovima drugima misle sve najgore. I jedni i drugi bi se sa ovim drugim obračunali na najbrutalniji mogući način. I jedni i drugi su ostrašćeni. I, najbitnije od svega, i jedni i drugi su MARGINALNI. Malobrojni, potuno nebitni. Što brojčano, što ideološki. I zašto bih ja bila deo svega toga?

I, eto: Srbija može mirno da spava. Zbog gluposti, nama tako svojstvene, imaćemo o čemu da pričamo narednih dana. Snimci par okrvavljenih njuški, polomljenih izloga i žardinjera će biti video-razglednica iz Srbije za ceo svet. Naši vajni političari će imati o čemu da kenjaju na TV-u, novinari o čemu da škrabaju u svojim novinama, kvazi-intelektualci nešto da pametuju po svojim kolumnama… Ipak je ta šačica šupljoglavaca najveći problem Srbije, zar ne? Kao da je bitno što je domaća privreda u stanju kliničke smrti, što država samo što nije pala u dužničko ropstvo, što smo skoro svi u kreditima i „dozvoljenim minusima“ do guše, što hranu plaćamo kreditnim karticama, što smo sve što je u ovoj zemlji bilo iole vredno prodali u bescenje u sumnjivim i nameštenim privatizacijama, a što ovo što je ostalo nema ko da kupi zbog globalne finansijske recesije, što imamo monopoliste u prehrambenoj industriji, što plaćamo najskuplji beznin u regionu, što uvozimo kudikamo više nego što izvozimo, što nas naši „evropski partneri“ drkaju (da izvinu deca) svakih par dana, što školarine na Univerzitetima svake godine skaču za 20 -30%, a plate stagniraju, a nema ni „B“ od Bolonje, što u Srbiji svakog dana umiru stotine bolesnih od karcinoma zato što nema dovoljno aparata za radioterapiju, što gro srpske omladine i sportskih radnika misli da je kazna od 10 godina mnogo za linč i pokušaj ubistva policajca, što narodne kuhinje ne mogu da skuvaju dovoljno hrane za sve nevoljnike, što smo svi skupa otišli u PM. Ali, ne. Sve to nije bitno. Zamislite samo, u Srbiji ima neonacista. Iju, pa šta će naši „prijatelji“ iz Evrope da pomisle?

I svi se pitamo kada će nam biti bolje. A, niko da se zapita da li smo zaslužili da nam bude bolje? Kako da rešimo naše probleme, kada bežimo od njih i bavimo ne trivijalnim stvarima, kao što je ova?