“Nema ničeg neizvesnijeg od naroda; njegova mnenja su promenljiva i iznenadna kao bure; u njima nema ni istine ni rasuđivanja; njega ne vodi mudrost kad sudi o nečemu, već nasilje i plahovitost; niti poznaje neku razliku između istinitih i pogrešnih stvari. Kao stado, on sledi pastira koji ide ispred njega; zavidljivim očima gleda sreću drugih; ima običaj da uvek daje prednost najgorima i najslabijima…”
Sir Robert Filmer, “Patriarcha”
XVII vek
Čini mi se da Srbi imaju specifičnu modifikaciju definicije demokratije. Otprilike, srpska demokratija bi bila ovo: narod na izborima demokratski bira novog apsolutistu, koji kasnije vlada kako mu se prohte sve dok mu traje mandat, pri čemu raskida svaku vezu sa istim tim narodom koji ga je izabrao: niti ga konsultuje, niti ga interesuje mnenje javnosti. Istog tog naroda se seti tek kada dođe novi izborni ciklus. Znači, imamo par meseci demokratije dok traje predizborna kampanja, nakon toga sledi nekoliko godina apsolutizma, pa ponovo par meseci „narodoljublja“ i sve tako.
Kao klinka sam čitala Makjavelija. „Vladalac“ je ostavio utisak na mene, tako da sam često zamišljala kako bih uredila i ustrojila državu da kojim čudom mene neko postavi na njeno čelo. LOLčina, znam, slobodno se smejte. Došla sam do zaključka da bi meni jedino odgovarala forma prosvećenog apsolutizma. Jerbo, prosvećena sam i bila bih apsolutista. 
Povrh svega, nisam „kvarljiva“, teško da bi me vlast promenila, a povrh svega ne bih morala da zavisim od podmitljivih ministara i da pravim kompromise sa iskompleksiranim i alavim liderima strančica. Međutim, scenario koji je kudikamo ostvarljiviji su „demokratski, fer, transparentni“ izbori. Pa čak i onda, raspisivala bih referendume za svaku iole bitniju stvar, što na republičkom, što na lokalnom nivou. Svakih par nedelja – novi referendum. Počev od pristupanja NATO, vakcinacija, deklaracija, spoljne politike, EU, Šengena itd., pa do izmeštanja regionalnih deponija, smenjivanja gradonačelnika, izgradnje azila za kučiće et cetera. I, naravno, referendum o mojoj „svetloj vladavini“ svaka 3 meseca.
Sve se svodi na ovo: ako je demokratija već vladavina naroda, onda nije fazon „iskorititi“ taj narod jednom u 4-5-6 godina (nebitno), ispričati mu gomilu bajki, obećati kule, gradove, 1000 evra za akcije, a posle ga ispaliti.
Da povučemo analogiju sa nekom latino-američkom sapunicom: narod je Maria Guadalupe – ružnjikava, ali bogata sredovečna žena, koju startuje mladi Carlos, sweet-talking žigolo, tj političar. Carlos uspeva da šarmira Mariju Guadalupe do te mere, da nakon jedne strasne noći Marija Guadalupe kaže „da“ i pristane da se uda za Carlosa. Carlos je happy, uselio se u fensi vilu, ima svog baštovana, šofera, gomilu ljubavnica. Oblači se skupoceno, švaleriše se, ništa ne radi, i provodi se zahvaljujući bankovnim računima svoje nove supruge. Carlos potpuno ignoriše Mariju Guadalupe, više nema strasnih noći, ni šaputanja na jastuku. Pored svega, Carlosovo parazitiranje se sve više održava na finansijsko stanje sirote Marije Guadalupe, pošto mu je naivna MG dala na upravljanje sva preduzeća koja joj je ostavio don Fernando, njen pokojni otac.
U normalnim okolnostima, Maria Guadalupe bi otišla kod advokata i podnela zahtev za razvod braka. Nedugo potom, Carlos bi leteo iz luksuzne vile, i to praznih džepova, samo sa koferom punim garderobe koju je uneo u brak. Sasvim normalno: Maria Guadalupe je ukazala poverenje slatkorečivom Carlosu – kasnije se ispostavilo da je Carlos propalica i đubre, ergo – „mrš iz kuće, đubre hohštaplersko!“
Međutim, u politici je drugačije. Ustav štiti Carlosa, zato što ga je Carlos pisao. Dobro, ne baš ovaj Carlos, već neki drugi Carlos. A svi Carlosi su isti – žele samo vlast i ne biraju sredstva da do nje dođu. A kada do nje dođu, koriste svoje prerogative i sačinjavaju zakone kojima će sebi zagarantovati barem 4 godine parazitiranja na grbači Marije Guadalupe. Istina, u teoriji postoje institucije i mehanizmi kojima Carlos može da se ranije izbaci iz hacijende, ali to u praksi ne funkcioniše.
Nije li očigledno da su 4 godine mnogo? 6 još više? Po meni – idealno je godinu dana. Da vidite kako bi se naši Carlosi popravili kada bi morali da zentuju svakih 12 meseci i kada bi morali da vode račune o prohtevima i apetitima MG! Zaista, bilo bi divno videti naše Carlose kako se lometaju po srpskim selima i palankama svakih godinu dana ne bi li MG ubedili da su ispunili predbračna obećanja… Gledati ih svakih par meseci kako menjaju boje u licu u svakom TV duelu, kako se migolje i preznojavaju zbog neprijatnih pitanja i kako polažu račune dobrodušnoj Mariji Guadalupe i njenim advokatima.
Tek tada bi ovoj zemlji krenulo. Ipak, 4 godine su sasvim dovoljno da se neko nakrade za ceo život, ali i da upropasti zemlju za 100 godina.
Comments 13
dok Maria Guadalupe ne postane svesna svog bogatstva koje moze da podeli sa svojim bliznjima, bice Carlosa.
Posted 25 Jan 2010 at 6:25 pm ¶Ne znam da li ozbiljno misliš da bi mandat trebalo da traje 2 umesto 4 godine?
Što se tiče naroda, da, “narod je stoka jedna grdna”, i baš zato i ne bih želeo referendum o ulasku u NATO recimo (ovo inače spominjem u vezi sa prethodnim postom)…
Posted 25 Jan 2010 at 7:00 pm ¶I posle Tomice – Tomica! Mož’ ti organizuješ izbore svakih 5 dana, ama se mi njega ratosiljati nećemo. Ja bih po uzoru na koleZu starijeg i nižeg
Posted 25 Jan 2010 at 7:26 pm ¶Ne bi ti to nista promijenilo, provjereno. U BiH su izbori svake 2 godine, za drzavni nivo i opstinski se smjenjuju. I izmedju tih izbora niko nista ne radi. U nasem slucaju konkretno umjesto “U normalnim okolnostima, Maria Guadalupe bi otišla kod advokata i podnela zahtev za razvod braka” desava se da Carlos stalno tuce i maltretira MG, a ona i dalje govori “ali ja njega voooolim!!!”
Trajace to sve dok krvava i vjerovatno mrtva jednom ne zavrsi na podu.
Posted 25 Jan 2010 at 7:32 pm ¶Eto rešenja – mene za doživotnog vladara celog regiona.
Barem će internet biti najbrži u Evropi, Scandinavians can suck it! 
Šalu na stranu, iako mislim da je godinu dana optimalno, ni 2 godine nije loše, ali pod jednim uslovom: da se menjaju ključni ljudi, na nivou republike. Koga briga za opštine, okruge… To je ionako samo lokalna vlast i uprava koja se ne pita o mnogo čemu.
Posted 25 Jan 2010 at 7:37 pm ¶Избациш ли апсолутизам и мјесечне референдуме, мислимо исто
Posted 25 Jan 2010 at 11:00 pm ¶http://www.novinar.de/2006/12/09/velika-laz-naseg-doba.html
Posted 26 Jan 2010 at 10:23 am ¶Razumem te potpuno.
Pazi, ja sam osoba koja u svemu teži nekoj sredini, ravnoteži, jedini ekstremizam po stavovima mi je pitanje idealnog društvenog/državnog uređenja. Prvi izbor mi je (utopistička) anarhija. Tj. najbukvalniji mogući oblik direktne demokratije. Međutim, kao i sve druge ideje koje su na papiru delovale lepo (demokratija, komunizam…) i ova bi propala zbog toga što je “pučina stoka jedna grdna”, kako reče Njegoš. Kad se to uzme u obzir, onda mi se kao drugo rešenje nameće diktatura
Ali, kao što sama reče, diktatura/apsolutizam/oligarhija nekoga ko je prosvećen, pametan… To sad isto može da zvuči kao utopija, ali nije. Emirati i Singapur su jedni od tih primera. Singapur posebno; čelična ruka i kazne pored kojih Drakon izgleda kao pobesneli klinac. Ne smeš da pljuneš na trotoar, ali zato imaš besan WiFi u GSPu. Rado bih živeo u takvoj državi 
I demokratija, i komunizam su samo zamlaćivanje naroda, ovaca kojima treba pastir.
Posted 26 Jan 2010 at 10:31 am ¶“narod na izborima demokratski bira novog apsolutistu” lepo rečeno. No.
Posted 28 Jan 2010 at 2:03 pm ¶U sapunici postoji Carlos koji je djubre, ali postoji i Hose Luiz koji je srce jedno slatko, pravično, i iznad svega je dobro gradjen i razvijen. On je sve vreme tu, da posle razvoda uteši nesrećnu heroinu i vrati joj veru u ljubav i ljudsku dobrotu. I’m afraid, old sport, da nama nedostaje Hose Luiz.
Ti bi u politici prosla kao Djindjic. Jednostavno stvari stoje ovako, komunisti su ustrojili sistem koji savrseno funkcionise decenijama. Komunjare-> Socijalisti-> 5. oktobar-> Demokrate = savrseno podmazani stroj koji radi bez problema….
Posted 29 Jan 2010 at 11:12 am ¶Prava demokratija bi postojala jedino kada bi svakom ljudskom bicu bile dostupne sve informacije, kada bi svi zajedno razmatrali svacije misljenje, i kada bi svi zajedno donosili svaku pojedinacnu odluku na putu do konacne.
Nazalost, za to bi bila potrebna komunikacija brzinom svetlosti i mozgovi koji su u stanju da istom tom brzinom obrade sve te informacije, razmotre svacije misljenje i donesu racionalne odluke, da ne pominjem svest koja bi morala da se pomiri sa cinjenicom da svi znaju sve.
Ovo sto covecanstvo naziva demokratijom svodi se na banalno pronalazenje skupa zivotnih pravila/propisa koji obuhvataju najsiru mogucu populaciju — to je samo aproksimacija prave stvari.
Posted 01 Feb 2010 at 9:08 pm ¶Naravno da prava, autentična demokratija ne može da funkcioniše u velikim ljudskim zajednicama, zato sam i protiv nje. Moja prva opcija je prosvetljeni apsolutizam.
Ali ako je demokratija već nužno zlo, treba učiniti dodatne napore da se što više približi autentičnoj definiciji. Ne možemo se svako pitati za sve, ali kada su u pitanju bitne odluke koje se tiču svih, onda svi moraju da se pitaju, naročito ako je u pitanju “osetljiva” tema.
Posted 02 Feb 2010 at 12:08 pm ¶Najvisi stepen demokratije u savremenom svetu je postignut u jednom kantonu u Svajcarskoj. Cini mi se da je tamo nekoliko stotina ljudi i svako svakoga zna(velicine osrednjeg sela u Srbiji). Eto realnog primera…
Posted 03 Feb 2010 at 11:50 am ¶Trackbacks & Pingbacks 2
[...] This post was mentioned on Twitter by dzejndou, Lidija Stojcic, Vera Mladjan, Tijana Šovljanski, Lep Primer and others. Lep Primer said: @dzejndou na blogu: Sapunica na balkanski način http://is.gd/70DiH [...]
[...] naravno Džejn “Uvek sam se pitala zbog čega pouke izvlačimo samo kada se dogodi nešto ružno? Izgleda [...]
Post a Comment