Džejn's Two Cents

Otkad znam za sebe, u Užicu (nekada Titovom), postojale su dve robne kuće: „nova“ i „stara“. „Nova“ robna kuća je zapravo bila deo čuvenog lanca RK „Beograd“. Moderan, pomalo spejsi objekat u strogom centru grada, 3 sprata + market na podzemnom nivou, pokretne stepenice i još koješta. Nekih par stotina metara dalje je bila „Stara“ robna kuća, koja je bila u vlasništvu „lokalnog“ društvenog trgovinskog preduzeća. Istina, nije imala pokretne stepenice, i imala je samo 2 nivoa + market u podzemnom delu (izgleda neizbežan detalj tadašnjih „šoping molova“), ali je bila prilično dobro opremljena koječime. Tako je barem bilo „zlatnih osamdesetih“…

Danas, 20ak godina kasnije, „Nova“ robna kuća zvrji prazna. Barem ovaj deo iznad „površine“. Dole, u „podrumu“ šljaka supermarket „Familija“. „Stara“ robna kuća više nije robna kuća. Kako je lokalno TP puklo i neuspešno privatizovano nekoliko puta, ceo objekat je raspračan onako kako to samo Užičani umeju i znaju da rasparčaju. Na spratu kineska robna kuća, u prizmelju „Lilly“, a od skora i nova prodavnica sportske opreme. Naziv nisam zapamtila, nekako generički i dosadno zvuči… „Sport something something“. Elem, u taj objekat se zaputih pre par dana sa frendicom.

- Ej, Džejn, provali patike…
- Aaa. Baš su slatki.
- Ko?
- Pa ovi koji su im stavili cenu od 12 hiljada…
- Bože sačuvaj. Oni stvarno nisu normalni. Vidi ove, 11 hiljada… a ove 13? Pa ovaj fazon se nosio pre 15 godina!
- Da, bre. Sad mi žao što sam one stare „najki dvojke“ sa vazdušnjakom koje sam nosila u osnovnoj odnela u Crveni Krst. Sad bih bila hip i in…
- Čekaj, zar ti njih nije neko probušio šestarom u školi?
- Ah… da. Good times.
- Ponekad se zapitam da li oni cene formiraju prema novčaniku prosečnog tajkuna ili normalnih ljudi?- zapita se frendica tužno šmekajući napucanu zimsku jaknu sa cenom od koje polaze suze na oči kao da seckate tonu luka istovremeno.
- Eh, stara… Ovde niko ne plaća kešom, ovde radi samo plastika, provali na kasi… Ali stvarno su preterali sa cenama… A ove patike su preslatke!
- Ma, jebeš ih… ‘ajmo na cheese cake.
- Mudro zboriš.

I tako se mi zaputismo u obližnji kafe da se prepustimo čarima ugljenih hidrata i usput utopimo sopstvene frustracije koje ponesmo iz jedne u nizu fenserskih, generičkih i namirisanih sportskih radnji.

Dok sam kao svaki osobenjak cedila limun u čaj i narogušeno posmatrala okolinu, uprkos tome što smo se dogovorile da obilazak radnje nije vredan komentara, a ni pomena, nisam mogla da odolim a da ponovo ne prokomentarišem…

- Znaš, matora, one patike što videsmo su super… I mogla bih da provučem «dinu» i častim sebe…
- ‘Oćeš da se vratimo?
- Ne, bre. Neću. Iz principa. Pazi, to što oni uvaljuju za 12.500 i to kao aktuelni model je prošlogodišnji model koji preko interneta mogu da poručim za 39.95 dolara. Mis’im, šta seru?
- Eh…
- Pa ne, stvarno… To vređa moju inteligenciju… Radije ću tih 12 somića da potrošim na cheese cake, nego da dam tim lešinarima.

I to je bio kraj diskusije o bezobraznim srpskim trgovcima. Ali to opet ne menja tužnu činjenicu: Srbija je preskupa zemlja. Od finalnog proizvoda pa do srpskih rafova dugačak je put, a u cenu se u međuvremenu ugradi 100 faktora… A od tih 100 faktora, 99 su „domaći“. „Zapadni“ proizvod plaćamo po ceni koja je previsoka čak i za „zapadnjaka“, a kamoli za nekoga sa srpskim primanjima. Čak i kada su u pitanju strani trgovački lanci, cene u Srbiji su znatno više nego u drugim zemljama, što je paradoks ako se uzme u obzir da je srpski životni standard među najnižim u Evropi. Istovremeno, kao pojedinci smo u potpunosti finansijski zavisni od stranih banaka (uglavnom), koje opet u Srbiji posluju znatno drugačije u odnosu na matične zemlje. Na kraju, kada se sve sabere i podvuče se crta, ispada da novca nemamo, a da kupujemo strane proizvode sa nenormalno visokim cenama i to zahvaljujući pozajmicama od stranih banaka sa nenormalno visokim kamatama. Ovo nije teorija zavere, već realnost.

Vratimo se patikama, koje ću uzeti samo kao primer. Kako domaća industrija sportske obuće ne postoji (nekad bilo, danas se pripoveda – just for the record, keva još uvek čuva svoje „simod“ kožne patike koje su u fantastičnom stanju, iako im je skoro 20 godina), imamo dve alternative: ili ćemo patike kupiti u nekom fensi sportskom objektu poput ovoga iz priče, ili ćemo pazariti kod naših dragih suseda – Kineza. Razlika u ceni je ogromna, razlika u kvalitetu mala (da se ne lažemo – patike u današnje vreme jedva da preguraju jednu sezonu), a opet – jedna stvar je zajednička: i jedne i druge su „made in China“.

Velike „marke“, poput Nike-a, Reebok-a etc posluju samo sa jednim ciljem, a to je uvećanje profita, što je sasvim logično. Zato je gro proizvodnje premešten u zemlje sa jeftinom radnom snagom, kao što je Kina. I to je logično: zbog čega bi gazda bilo koje od tih firmi plaćao američkog radnika, plaćao mu zdravstveno, dental plan i još kojekakve doprinose, kada može da plati Kinezu neku, za američke uslove mizernu svoticu i dobije gotov proizvod bez prevelike muke? Štaviše, ako bi se uporedila realna cena kineske i „Nike“ patike (obe su kineske, znam, but you know what I mean), u smislu utrošenog vremena, ulaganja, radne snage, transporta, sirovina itd., došli bi do zaključka da 90% cene koju vi platite za „najki“ patike zapravo čini cena brenda. Robne marke. U mom slučaju, to bi značilo da par patika koje mi se dopadaju koštaju nekih 1.250 dinara, a da 11.250 dinara plaćam za „originalan fensi šmensi mega ekstra super fabulozno vrh gotivan“ Najki proizvod U SRBIJI. Od tih 11.250 dinara, recimo da 3.000 idu Najkiju, a od preostalih 8.250 dinara se plaća ovako fensi namirisani objekat u strogom centru grada, agresivna medijska kampanja, ali i zimovanja, letovanja, švalerke, kombinacije, bahanalije, roleksi, šampanjci menadžmenta. OK, ja imam svojih „dumb“ trenutaka baš kao i svako drugi, ali baš toliko „dumb“ nisam. Niti sam snob koji robuje robnim markama.

I zato NEĆU da kupujem u srpskim fensi prodavnicama. To je prevelika uvreda za zdav razum.