Džejn's Two Cents

Inspirisano masovnim putovanjem u vreme koje se odigralo pre par dana na Twitteru, a i tekstom koji je potom objavila švester Aurora.

Baš kao i svakom klinčetu širom planete, i meni se period koji obuhvata drugu polovinu osnovne i prve godine srednje škole sastojao u traženju sopstvenog identiteta, ali i potrebe za pripadanjem grupi. U to vreme, svi smo se delili na dve veeelike grupe: “dizelaše” i “padavičare”.

Dizelaši su inspiraciju nalazili u ikonografiji tadašnjih “žestokih momaka” (kojih u Srbiji nije oskudevalo. Štaviše, tada su imali svoju renesansu). Njihovi roditelji su bili na najvećim mukama, pošto je taj imidž iziskivao izuzetne troškove. Počev od najnovijih Nike AirMax patika sa upadljivim vazdušnim đonom, pa do skupih “puma” i “kappa” trenerki, skupocenih farmerki sa masivnim kaiševima, pa sve do nakita u vidu kajli koji su bili neizostavni modni detalj dizelaša širom Srbije. Dizelaši su slušali uglavnom dance muziku, što stranu, što domaću. Bilo je bitno samo da gruva. Iako se autentični, prvobitni dizelaši nikada nisu oduševljavali turbo-folkom (već su ga prezirali), kako je vreme prolazilo, dizelaši su postali sinonim za ciljnu grupu produkcijskih kuća poput “ZAM”-a (koji je kasnije prerastao u “Grand”).

Druga velika grupa su bili tzv. “padavičari”. Za razliku od dizelaša koji su se kleli u 2 Unlimited, DJ Boba, Moby Dick, Đoganija i FunkyG, padavičari su se drogirali ponajviše Nirvanom. Bendovi vredni pomena su i Pearl Jam, Crash Test Dummies, Offspring, pa čak i Rancid. Baš kao i dizelaši, padavičari su imali specifičan stil odevanja, koji na oko deluje klošarski, ali je takođe bio skup (baš kao i sve drugo u vreme sankcija). Na noge, zna se – “starke”, i to duboke. Farmerke, obavezno odrpane i ispisane, makar za jedno popodne, crna band-majica preko koje ide otkopčana karirana košulja.

E sada se vi pitate gde je tu bila Džejn? Pa, nigde. Džejn i još nekoliko frendova iz okruženja su bili zasebna kategorija. Mi smo bili reperi. Nosili smo bele retro kožne adidaske (respect!), pantalone za 2-3 broja veće nego što bi trebalo, trenerke isključivo “adidas”, košarkaške i hokejaške dresove, dukserice sa kapuljačom, a na glavi kačket ili još bolje, maramu. Your’s truly je imala dres Denisa Rodmana dok je igrao za Bullse, a i hokejaški dres Jaromira Jagra, dok je izgrao za Penguinse. Basket je bio obavezan. Slobodno vreme smo provodili tako što smo pravili svoje mixtejpove, učili tekstove stranih rep pesama, ali i pisali svoje, takmičili se ko ima bolji “flow” dok baca rime itd. Sa prezirom smo gledali i na dizelaše i na padavičare, i tiho patili što nismo crni i što ne živimo u Comptonu, Brooklynu, Queensu, već u Srbiji. I jedini problem je bio u odabiru između “East Coast” i “West Coast” repera. Mi smo imali svoju priču.

Biti “hip” i “in” u to vreme po kriterijumima repera je iziskivalo mnogo truda. Recimo, smatralo se blasfemijom nepoznavanje teksta pesme “Informer” od Snow-a. U današnje vreme je prilično lako na internetu pronaći tekst ma koje pesme, ali u ono vreme, “Informer” je bio svojevrsni “rite of passage” u užičkoj hip-hop zajednici.

Iako u Užicu nije bilo mesta na kojima se isključivo puštao hip-hop, svoje dance moves smo krali iz spotova, poput ovog.

To je bilo vreme tzv “old school” hip-hopa, a ne smeća koje se danas smatra rep muzikom.

Ma koliko sve to danas izgleda smešno i klinački, ipak je to deo života na koji sam na neki čudan način ponosna. A gomila kaseta na kojima su Public Enemy, Naughty by Nature, NWA, De La Soul, pa čak i prva kaseta Grua, zauzimaju počasno mesto na dnu jednog od ormana, tik pored Commodorea 64, 3-4 pokvarena džojstika i “Tigar” košarkaške lopte. Nije se imalo za “Spalding”. )