Džejn's Two Cents

Eto, htedoh na napišem tekst o rivalitetu između braće i sestara, naravno, potkovan brojnim primerima iz prakse i teorije, gomilom tumačenja, objašnjenja, pa i ilustracija, pie-chartova, grafikona, animiranih gif-ova, power point prezentacija, YT video klipova i stavki koje bi ovaj tekst učinile “ozbiljnim”.

Ali sam digla ruke. Em je zamorno, em ne vidim svrhu u otkrivanju “tople vode”. Jer, svi mi koji nismo “jedinčad” vrlo dobro znamo o čemu je reč i kako to u praksi izgleda. Zato reših da kroz ovaj tekst, u kome ću ilustrovati odnos između mog, 4 godine starijeg burazera (koga ćemo zvati Džejkob Dou) i mene, pokušam da dočaram uslove u kojima sam odrastala i dokažem da je ono što se zove “sibling rivalry” jedan od najbitnijih faktora koji utiču na razvoj mlade individue i njene ličnosti.

Elem… Ne sećam se tačno trenutka kada sam skontala da postoji rivalitet. Prve spoznaje tog činjeničnog stanja se verovatno mogu vezati za proslave rođendana. Naime, Džejkob je rođen u oktobru, a ja u decembru, ergo, moj rođendan je proslavljavan cela 2 meseca kasnije. Za tabulu rasu autora ovog bloga, bilo je potpuno strano i nelogično izdvajanje bilo koga po bilo kom osnovu. Gomila porodičnih prijatelja i familije koja je pažnjom i shiny poklonima obasipala Džejkoba, pritom potpuno zanemarujuću malecku Džejn, koja bi u najboljem slučaju dobila čokoladu… Nije fer, zar ne?

Seme razdora je raslo i kasnije. Počev od hand-me-downs-a, što u pogledu odeće, to i u pogledu udžbenika za osnovnu, a kasnije i srednju školu. Sećam se svoje prve veće histerije, kada sam tek krenula u školu. Naime, Džejkob je imao odlično očuvanu slovaricu, ali avaj, Džejn ni da ćuje. “’Oćuuuu novooooooo!!!” Na kraju je nisam dobila, tako da je trauma ostala za ceo život. Istina, tata i mama Dou su me kasnije ubeđivali da u to vreme nije mogla da se nađe (nestašica, šta li). Ko to zna.

Kako je Džejn, tj ja, odrastala, tako je sve češće primenjivala jedan veoma specifičan pasivno-agresivni mehanizam, a to je – inat. Uz pomoć inata, ali i nesebičnog izigravanja žrtve, često sam uspevala da se izborim za svoja prava… Sve do jednog letnjeg dana daleke 1990. godine… Naime, mama Dou je kupila pakovanje Kinder čokoladica (čini mi se da je bilo 10 komada), sa namerom da to podeli između Džejkoba i Džejn na “ravne časti”. Međutim, tada sam, iz ko zna kog razloga, ušla u verbalno-fizički konflikt sa Džejkobom, iz koga sam izašla podvijenog repa. Uvređena i ponižena, ali ipak ponosna, rekoh matorcima “Neću da jedem Kinder čokoladice! Pojedite ih VI sa VAŠIM MEZIMCEM!”, nakon čega sam demonstrativno napustila prostoriju. Naravno, očekivala sam da mama Dou nakon nekoliko minuta uđe u sobu, noseći deo mojih zakonito stečenih čokoladica. 5 minuta. 10 minuta. 20 minuta. Polako izlazim iz sobe i na svoje zaprepaštenje vidim da su sve čokoladice pojedene. Naravoučenije: pre konflikta, uzmi šta ti pripada, pa se posle otimaj za više.

Kad smo već kod verbalno-fizičkih konflikata, oni su bili manje-više svakodnevna pojava. Džejkob je obožavao da me zadirkuje, a ja sam odveć imala kratak fitilj kada je on u pitanju, tako da mi i nije bio potreban naročit povod. Tuče jastucima, polivanje vodom, gađanje hranom, sakrivanje igračaka, šutiranje, čupanje, štipanje, udaranje, pesničenje… Čak sam i klompe počela da nosim kada sam videla da su zepe prilično neefikasni projektili. No kako su moje majušne pesnice bile više nego slabe protiv visokog i krupnog Džejkoba, počela sam da treniram karate. Tako sam ga jednog dana, na moje iznenađenje i šok, zviznula po sred arkade. Ne znam ko je bio u većoj neverici – ja, koja nije mogla da poveruje da se karate isplatio, ili Džejkob – koji nije mogao da poveruje da ga je slabašna mlađa sestra zvekila po sred ćupe. Mislim da smo tada prestali da se tučemo. Ja zato što sam skontala da, jebote, stvarno mogu da nanesem povredu, pa više nije tako smešno, a on zato što je skontao da je prilično teško drugarima iz Gimnazije objasniti da je taj podliv na oku od mlađe sestre. Jeste, ja sam bila 8. osnovne, a on 4. Gimnazije kada smo prestali da se tučemo.

Iako je “pesničenje” prestalo, verbalne kanonade su se itekako nastavile. On je često zajedljivo znao da kaže kako je on “prvenac, sin, dete koje se planiralo i čekalo”, a da sam im se ja “omakla”. Nemojte da sumnjate da je Džejn ostala dužna. Ja bih mu onda odgovarala da je on “trening-dete na kome se roditelji uče, generalna proba, mače koje se inače baca u potok, dok sam ja brižljivo planiran potomak, gala-premijera”.

Ipak, kada se podvuče crta, Džejkob jeste bio sin prvenac. Kao takav, računao je na povlašćeniji status i zaista je bio razmaženiji. Sećam se dana pre mog polaganja prijemnih ispita za srednje škole. Dok sam ja ceo dan provela grozničavo i panično listajući gramatike, čitanke, radne sveske itd, tata i mama Dou su bili zaokupljeni oko Džejkoba koji je naredni dan išao u BG da se prijavi za polaganje prijemnog za Pravni fakultet. Sećam se da sam u jednom trenutku rezigirano dobacila: “Pa dobro, majku mu, meni je sutra Dan D, a debil samo ide do Beograda sa ostavi ime i prezime?! Votafak?”

Ovakvih i sličnih primera je puno. Pa čak i dan danas, Džejkob i ja često “varničimo”. Ponekad zbog politike, ponekad zbog muzike, sporta, a ponekad just for the fun of it. Ali uprkos tome što većinu vremena provodimo tako što sikćemo jedno na drugo zbog najglupljih stvari, i što često znamo da se pokačimo i ne pričamo danima, uvek znamo da smo, na kraju krajeva, brat i sestra. Kada god jedno od nas zagužva sa matorcima, ovo drugo pegla i pruža podršku. Ali tako da ovo drugo to ne sazna. Inače, čemu draž?

PS Baš se pitam kako bi Džejkob ispričao ovu priču iz sopstvene vizure.