Ostavite Heidi na miru.

Jeste, dobro ste me čuli. Već danima gledam kako se po medijima, što elektronskim, što štampanim svi kolektivno izdrkavate (pardon my French) i lečite svoje lične frustracije samo zato što je jedna devojčica rešila da svoj 18. rođendan proslavi onako kako je oduvek želela. Računala sam na onu drugu staru “svako čudo za tri dana”, i nadala se da će Heidi polako pasti u zaborav, ali neeee. Sada se priča sa FB-a (koji polako poprima dijabolične kapacitete, barem kada je Srbija u pitanju) preselila u štampane i TV medije. I ja stvarno moram da odreagujem i kažem “dosta”.

U čemu je vaš problem? Ne, stvarno? Šta?

Da se razumemo, ja sam hejter. Ali za razliku od vašeg, moj hejt nije rezultat ličnih frustracija. Pa hajde da izvršimo dekonstrukciju vašeg “sentimenta”.

Problem #1 – ona nije cool. Nije “gradska faca” koja visi po žurkama. Štaviše, ona nije deo srpske kvazi-elite i samim tim nema pravo da potroši veliki novac na žurku.

Problem #2 – Heidini roditelji nisu hip face iz BG ili NS. Nemaju kompanije, holdinge, klinike i advokatske firme. Još manje resorna ministarstva. Njeni roditelji su radnička klasa u Švajcarskoj. Gastarbajteri, kako ih tamo zovu, a na koje svi vi gledate sa prezirom zato što ste vi za njih viša rasa. Vaša filozofija je “bolje da ništa ne radim u Srbiji, nego da perem sudove u Nemačkoj”. Ipak vi imate određene standarde, zar ne?

Problem #3 – rođendan je bio u nekoj selendri. Dobro, za većinu vas sve što nema wi-fi predstavlja selendru, a naročito ako je više od 45 minuta vožnje od Knez Mihajlove.

Problem #4 – Heidi nije skinny. Kako je nije sramota? Proslava 18. rođendana treba biti zabranjena za sve one koje ne ispunjavaju vaše estetske kriterijume. Ali ‘ajde, čak i da joj oprostite što nije anoreksčna, vi imate problem što njena majka ne izgleda kao Rakel Velč i što nije urednica nekog lifestyle magazina. A tek što joj je baka… pa baka. Kakav blam imati baku na selu, koja još nosi maramu?! Umesto da takav “relative” bude skrajnut na stranu (ako već mora da se pozove na žurku, je l’ da), ona se još ponosno slika sa njom?! Bogovi!

Problem #5 – sve je ružičasto! Zamislite samo! Otkud joj pravo da voli roze boju?

Problem #6 – narodnjaci. Em je bucmasta, em su joj roditelji gastarbajteri, em je na rođendanu bila narodna muzika?! Kakav blam!!! A onda se čak usudila da peva?! Gde je DJ? A?

Problem #7 – deljene su hemijske olovke na kojima piše Heidi, što je zaista strašno. Mislim, običaj je da se gosti darivaju čokoladnim bombonama, elegantno umotanim u svilene maramice. Jeste da je ta druga varijanta duplo skuplja, ali hej! Jednom je 18. rođendan.

Problem #8 – zamislite samo, na rođendan je potrošeno oko 50.000 evra. Uopšte nije bitno što taj novac nije otet od vas, već je pošteno zarađen, i što su njeni roditelji za ovu priliku štedeli godinama – to je mnogo.

Imate baš mnogo problema. Baš baš. Lično, ni meni se ne dopada način na koji je H. proslavila 18. rođendan, sve mi je to pomalo kičerica, ali mi ne smeta. Njen rođendan, njen novac – neka radi šta joj je volja. Uostalom, taj novac je unet u zemlju. Mogli su napraviti proslavu i u Švici, ali su tih 50.000 evra ostavili u Srbiji (što se ne može reći za prilično veliki broj biznismena koji su šatro investirali u tranzicionu Srbiju, btw).

I ne mogu da se otmem sledećem utisku: da je u pitanju žurka koju je organizovala neka skinny bitch, koja za roditelje ima tajkune koji su do bogatstva došli sumnjivim putem, da je žurka organizovana u kakvom prestoničkom ekskluzivnom klubu i da je tu, naravno, bio DJ ili live band, onda ne bi bilo problema? A tek da je bio neki foam party, sa dres kodom koji je propisivao belu boju, to bi bilo cool i hip? Da nije u pitanju gasterska porodica Janković, već neko iz klana Mišković ili Karić?

Švester Aurora je sinoć na Twitteru efektno poentirala, zapitavši se zbog čega svi prave problem zbog Heidi, a niko da digne galamu kada pevaljka narodne muzike spuca hiljadu evra na par cipela? Odgovor je jednostavan – neko kao Heidi, zbog svih pobrojanih mana i nedostataka nikako ne može biti deo jet-seta (na čije kuće i vozni par svi potajno balavite). Zaboga, pa ona je dete gastarbajtera! Otac šofer, majka radi u fabrici elektronike! To vređa srpsku percepciju zdravog razuma! Da su barem kriminalci, pa ‘ajde, nego nisu ni to!

Međutim, nisu svi oni koji hejtuju Heidi obični frustrirani likovi, koji bi samo da mogu, sutra napravili još bahatiju žurku. Ima tu još jedna kategorija: dušebrižnici. Nisam sigurna koji od njih mi više idu na jetru.

Dušebrižnici su oni koji furaju priču: “kako ih nije sramota da plate detetu 50.000 evra za rođendan, bolje da su taj novac dali za kupovinu lekova bolesnoj deci” ili šta već. ‘Ajde ovako… Sledeći put kada budete kupovali deci recimooo.. patike, kupite im kod Kineza. Ili neki slabiji brend. Nipošto “Nike”. Nije bitno što vaše dete zapomaže za skupim patikama, vi im kupite Wink, a razliku dajte Crvenom krstu. Ako imate kablovsku TV, raskinite ugovor. Jer sramota je plaćati 8 evra mesečno za nekoliko desetina stranih kanala, kada narod u Srbiji nema ‘leba da jede. Vi koji imate fensi telefone, ma koliko dugo štedeli za njih, naročito vi koji furate iPhone – odmah se organizujte kao u filmu “Suncokreti” i hranite gladne penzionere. A tek vi koji imate širokopojasni pristup internetu, vaše nije carstvo nebesko, gorećete u večnoj vatri pakla zato što se luksuzirate dok brojna deca nemaju novca da odu na operaciju u inostranstvo. Vi sa iPad-om – svi po bubreg onima kojima treba transplantacija. Najzad, vi koji imate 3 obroka dnevno – odreknite se jednog i dajte ga kakvom klošaru ili beskućniku.

I na kraju, kada završite sa moralisanjem o tome koliko novca je “prihvatljivo” potrošiti na organizaciju rođendana, iako taj novac nije vaš, zapitajte koliko je porodica i gladnih usta koja žive “na minimalcu” nahranjeno sa tih 50.000 evra. I ne tražite od “gastarbajterskih” porodica da svojim novcem krpe udarne rupe koje je napravila naša nesposobna vlast.

Toliko od mene.

Mislim da je svaki komentar suvišan. To je bilo onda, tehnologija je uznapredovala. Ali ma koliko nuklearke danas bile bezbednije nego 1986. godine, vreme poluraspada radioaktivnih čestica se i dalje meri generacijama. I svi ti “sjajni umovi” koji se kunu u Nauku još uvek nisu smislili način da Pripjat ponovo učine mestom zdravim za život. Niti da “poprave” genom sjeban radijacijom.

Zato, dokle god postoji alternativa – NEĆU NUKLEARKU!

Inspired by this blog.

Bilo bi idealno kada bi ovaj tekst mogao da stane u jedan tweet, ali avaj. Moraćemo ovako. Ovih nekoliko blogoispada što slede možete posmatrati kako god želite. Možda će ih neko prepoznati kao kritiku, kao prozivku, kao hejt, ili neki malecki tutorial. I don’t give a damn.
Dakle… Krenimo redom.

Nambr uan: #FF

Ima li lepšeg osećaja, nego kada osvane petak, a vi se ulogujete na Twitter. I, naravno, kao svaki ego-manijak prvo overite „mentions“. I onda gledate te silne tvitove u kojima pored vašeg cenjenog nadimka stoji #FF. Ili #PP. To mu izgleda dođe kao neki orden, šta li. A tviteraš voli da bude okićen kao general Crvene armije kada su #FF mentionsi u pitanju. Nije sramota biti tašt. Ali je problem što se #FF-ovanje u lokalnoj tvitosferi svelo na ono „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“.

Ljudi, mi smo mala zajednica. Svi se znamo, svi se međusobno pratimo. Ne razumem svrhu #FF-a, osim ako se ne skreće pažnja tvitosfere na neke nove, neafirmisane i nedovoljno praćene tviteraše. Glupo je da se međusobno prozivamo svakog petka, kada se već pratimo. A s tim u vezi:

Nambr tu: RT

Ima još jedna stvar koja mi „skače po džigerici“. Recimo, X, deo škvadre, aktivan tviteraš, objavi nešto. Nebitno šta je u pitanju, informacija, link, blog. I onda skoro cela škvadra počne da retvituje. OK, ’ajmo redom. Prvo, već se svi pratimo. Pre nego što rešiš da copy&paste-uješ X-ov tweet, i samo nalepiš RT ispred, razmisli da li je to zaista neophodno, tj da li misliš da smo mi ostali ćoravi, pa nam je promakao originalni tvit? Ako smatraš da je neophodno, ili želiš da naročito skreneš pažnju na taj tvit, onda iskoristi dugme „retweet“ koje su izmislili mudri ljudi iz Twiter HQ-a i smanji šum na timeline-u.

Ali neeeee… svi mi volimo mentions, zar ne? Šta mi vredi što će tamo neko da me retvituje, ako ja to ne vidim u svom timeline-u i međ’ mentions-ima? Stvarno? STVARNO?

Nambr tri: celebrity RT

OK, već je davno apsolvirano da se prdež celebrity face najglasnije čuje, zato što ga svako retvituje. Vau, Coelho je napisao ovo, kako je on mudar, sad ću da ga retvitujem! Dokazati da pored tvitovanja umem i da čitam beletristiku! I tako ću se pridružiti hiljadama onih koji će takođe da ga retvituju! Ah, to zajedništvo, taj duh retviteraškog Twittera! Kakav bljuv i ogav.

Daleko od toga da sada zauzimam neprincipijelan stav i pljujem sam koncept praćenja Twitter naloga poznatih ličnosti. I sama pratim nekoliko njih. Evo, recimo, pratim Lily Allen. Ali to ne znači da ću da retvitujem njen tvit o tome kako je svog psića vodila kod bihejvioriste, i kako je isti zaključio da su druge kučke ljubomorne na njeno mezimče. Pa šta? Koga briga?

Nambr for: akcijašenje

Da se razumemo, [hitno] ili [urgent] bi trebalo staviti u metalnu kutiju, poklopljenu tankim slojem stakla, pored koga stoji napomena: „koristiti u krajnjoj nuždi“. Kao kada je nekome frka na timeline-u (zdravlje, krv ili novac za operaciju, lekovi, nestala lica i ostale stvari koje predstavljaju vanredne događaje koji zahtevaju urgentnu pažnju i akciju tviteraša). Za sve stvari manje važnosti, koristite „please RT“ na kraju.

Što se globalnih akcija tiče, batalite me sa raznim twibbon-ima, čestitanjima rođendana Mandeli i ostalim glupostima. Šta, hoće li vaša promena avatara na Twitteru zbog zemljotresa na Haitiju promeniti nešto? Ne. To će samo pokazati jednu stvar, a to je, da citiram Jewel: „You were fashionably sensitive, but too cool to care.”

Nambr fajv: corporate tweets

OK, nemam ništa protiv da pratim “korporativni” tj poslovni nalog kakve firme na Twitteru, naprotiv. Ali nekako volim da znam da iza tog naloga nije bot, već živ čovek od krvi i mesa (to se valjda podrazumeva, LOL) koji će rado da vam izađe u susret i odgovori na svako pitanje koje imate. S tim u vezi, da ne ispadne da je ovo hejt-blog, moram da pohvalim tri naloga: @wtfjeans, @adriahost, @HBOAdria . Ima ih još, ali ova 3 predstavljaju izuzetne primere kako treba tvitovati za posao.

Nambr siks: gradonačelnici

Tvit da je Pera Perić postao „mayor“ neke picerije u nekom gradu u kome nikada nisam bila mi uvek ulepša dan. To saznanje je nešto što se ne može kupiti novcem. Irony mode: OFF. Taj tvit bi ostao arhiviran u nekoj fioci velikog mozga da sadrži kakvu dodatnu informaciju, tipa „odlične veganske pizze“ ili „lasagne su uber-bljuv“. Ovako – who cares? No, really, WHO CARES? I, konačno…

Nambr sevn: unfollow

Logičan završetak ove priče. IMHO, unfollow je sjajna stvar, bio on privremeni ili definitivni. Brate, sestro, ako ti se ne dopada kako neko tvituje, unfollow i gotovo. Maločas sam napravila mini „seču knezova“, a pokolj još uvek nije gotov. Ovo je tek prva eliminaciona runda! Be afraid, be very afraid!

Na kraju, jedna bitna napomena: ceo ovaj tekst sam napisala iz prostog razloga što je Twitter prepun sjajnih likova. Molim da svaka kritika bude shvaćena kao dobronamerna, pošto ono što ne valja nikada u životu nisam kritikovala ad hominem, već sam se trudila da sagledam u širem kontekstu. Šum na Twitteru sam po sebi uopšte nije loša stvar, ali ako ima smisla. Ne smeta mi ni chatovanje preko timeline-a, komentarisanje događaja, emisija, sportskih prenosa… (Naravno, ukoliko neko preko računara pusti tweet u fazonu „Šta je sinoć uradila Zvezda?“ ili neki sličan biser, dobija momentalni unfollow. Ako umeš da pustiš tweet, a ne umeš ili te mrzi da koristiš google, ne znam o čemu možemo da pričamo, jel’ tako?).

Šum je odraz naše ličnosti. Nismo valjda svi spammeri?

A ako ste se slučajno osetili nelagodno tokom čitanja ovog teksta, poslušajte Carly sa početka. You’re soooo vain… I bet you think this blog is about you, don’t you, DON’T YOU?

Hmmm… koju onu reč beše tražim… Ah, da! Ambivalentnost!
Jbg, kako drugačije da objasnim činjenicu da imam potrebu da uradim review “Srpskog filma”, a da u istom trenutku ne želim ni da ga se prisetim? Zaista, ima nešto fascinantno i thought provoking u onolikoj količini sirovog zla, elegantno i vešto zapakovanog u nešto manje od 100 minuta filma.

Svi vi koji koliko-toliko pratite TwoCents ste do sada sigurno zapazili da volim “teške” teme, tešku muziku, teške filmove. Ma koliko vas mamilo da me stavite u isti koš sa likovima koji nalaze patološko uživanje u gledanju ekstremnog nasilja i gore-a u filmovima, nemojte. Ne gledam ja te filmove “iz gušta”, već iz potrebe da testiram samu sebe, svoj želudac, koliko vizuelne agresije mogu da izdržim pre nego što pritisnem “STOP”.

“Za dobrim konjem, prašina se diže”, tako barem kažu. Srpski film je doživeo buzz na kome bi mu zavideli mnogi filmovi tzv “holivudske A produkcije”, a kako i ne bi nakon onakvog trailera. Šokanti fragmenti koji su se sporadično pojavljivali u javnosti, kao i činjenica da skoro niko u post-produckiji nije želeo da ima bilo kakve veze sa “ovim” nisu nimalo doprineli smanjenju hajpa i uklanjanju mračnog oblaka morbindog isčekivanja koji je okruživao Srpski film. A onda se napokon pojavio, i to u Teksasu na prestižnom SXSW festivalu. I svi su pali na dupe. Prekaljeni urednici žanrovskih sajtova, fanovi gore-a, horora i disturbie nisu mogil da veruju svojim očima…

Nekoliko likova, verovatno zbunjenih mojim pomalo izgubljenim pogledom narednog jutra, nisu odoleli, a da me ne pitaju: “pa o čemu se radi o tom filmu?” Tu je i štos. Svi su čuli za taj film. Znaju da je strašan, jeziv, košmaran. Pa opet, svi, SVI su želeli da znaju šta se tu konkretno dešava, šta je to toliko mučno i jezivo. Hajde da pokušam da dočaram…

Zamislite najmučniji trenutak koji ste ikada doživeli gledajući neki film ili seriju, ili bilo šta na TV-u. Jeste li? E, sada, pomnožite sve to sa 10.000. Ne preterujem. Pomislite šta je najgore i najodvratnije što može da se dogodi junaku filma koji gledate? To će se dogoditi. A onda, dođete do tačke kada pomislite “e, gore od ovoga ne može”. I onda usledi naredna scena i shvatite da može.

Srpski film se obraća “mračnoj strani” vaše ličnosti. Onoj koja radoznalo zapitkuje “šta se to tačno dešava u filmu”. Onoj strani koja vas tera da pogledate start trka Formule 1, i to ne da bi videli kako će ko da startuje, već da li će neko da se skrši.

E, sad… Ma koliko naša fascinacija morbidnim stvarima bila izuzetno interesantna za kakvu širu raspravu, pokušaću da se fokusiram na traženje odgovora na pitanje „šta su autori filma želeli da kažu“. Pored ovakvog filma, dodatna objašnjenja su bila nužna i neophodna. Počev od samog naslova (zašto baš „srpski?“), pa do granica „umetnički opravdanog prikazivanja nasilja“ (da li je stvarno sve ono bilo neophodno).

Ovaj film bi trebalo da predstavlja metaforu života u Srbiji, noseći izuzetno jaku poruku uperenu protiv političkih i svih drugih elita koje su od svih nas napravili svoje žrtve, bez obzira da li nastupamo sa pozicije dželata ili predmeta iživljavanja. Pridev „srpski“ u nazivu bi trebalo da apostrofira naročito tešku situaciju u Srbiji, uništnene kako spolja, tako i iznutra. Jer, zlo je prikazano kao malignitet. Širi se jezivo brzo, proždire zdravo tkivo, i na kraju uništi samo sebe. A dejstva tog kancera nije pošteđen niko; ništa nije sveto, ništa nije belo, ništa nije neuprljano.

Što se tiče brojnih kontroverznih scena – ukoliko se izvuku iz konteksta priče, zaista deluju kao iživljavanje scenariste i režisera. Međutim, treba imati na umu 2 stvari: 1 – vrlo, vrlo malo stvari je eksplicitno prikazano (uostalom, ovaj film je triler, a ne pornić) i 2 – svi monstruozni detalji su u službi radnje, ma koliko strašni i jezivi bili.

Što se „zanatskog“ dela priče tiče, sve je odrađeno majstorski. Priča se pažljivo gradi, šok-faktor se postepeno povećava sve do same kulminacije do koje dolazi u poslednjih 15ak minuta filma. Priča se završava na jedini mogući način, ali čak i tada, autori su pribegli završnom šoku. Krug zla je zapravo spirala. Nema kraja. Nema happy enda. Nema svetla na kraju tunela. Samo mrak.

E, sad, dolazimo do dela u kome ja treba da dam neki svoj završni sud, u smislu da li vam preporučujem gledanje „Srpskog filma“ ili ne. A to ne mogu da vam kažem. Ne samo zato što ne želim da snosim odgovornost ako vas ovaj film psihički „premlati“ i duboko potrese do mere da imate košmare. Pored toga, ovo je starno, STVARNO sje*an film, igra se sa vašom psihom, i ma koliko bili „ljubitelj žanra“, verovatno ćete barem jednom poželeti da ga nikada niste pogledali.
Pa opet, u pitanju je odličan triler, produkcijski vrlo dobro i profesionalno urađen. Glumačka ekipa je sjajno odradila posao, režija, fotografija, maska – sve je besprekorno. Povrh svega, „Srpski film“ je za izuzetno kratko vreme stekao status kultnog filma, i to ne samo u „lokalu“, već u svetskim razmerama. I kao i svaki kultni film, zaslužuje da bude viđen. I ukoliko rešite da ga pogledate, imajte na umu samo jedno: čeka vas jezivo i strašno iskustvo. Upozoreni ste. Ako imate osetljivu psihu, ne prilazite ni trejleru, a kamoli filmu.

I za kraj: mislim da je neprimereno moralisati o nekim ružnim stvarima koje su prikazane u filmu. „Srpski film“, iako fikcija, inspiraciju nije našao u „bolesnom umu“ svojih autora, već u realnosti i našem okruženju. Sadizam je pobedio humanizam, barem se tako čini. Ako u Srbiji već nema nade da će biti bolje, nerealno je očekivati happy end u filmu koji se na zastrašujuć način razračunava sa temama o kojima ostali autori ne pričaju. Ako godinama guramo smeće pod tepih, kada jednom rešimo ga da podignemo, ne očekujemo valjda da će tu biti ljubičice i ruže. Svidelo se to meni i vama ili ne, autori „Srpskog filma“ su podigli tepih.

Jedan dobar prijatelj mi je još pre nekoliko meseci rekao: “Džejn, ako bi se ti pridržavala one stare “Ako nemaš o kome da kažeš lepu reč, onda bolje ćuti”, tvoj blog bi spao na svega par tekstova”.

I u pravu je čovek. Hejterka sam, tim se dičim. I ne mislim da je to loša karakterna osobina. Au contraire, mes amis! Hejteri su ljudi koji stvaraju istoriju. Mojsije je hejtovao faraona i sa Svete gore Sinaja doneo 10 Božjih zapovesti. Zato što i Bog hejtuje bezvlašće. Isus je hejtovao ljudsku pokvarenost i grešnost. Robespeierre je bio hejter. Oliver Cromwell takođe. Martin Luther je bio hejter. Che Guevarra takođe. Zamislite svet u kome nema ljudi sa takvim kvalitetima, dobronamernih i iskrenih u srcu, ali dovoljno hrabrih da pokušaju da menjaju ono što ne valja? Zaista, ima li većih čovekoljubaca od hejtera? Mi smo ti koji kada vidimo da nešto ne valja, reagujemo. Mi smo ti emotivci koji ne gledaju “svoja posla”, i koji advokatišu svima. Koji brane sve i nikoga, i koje svi, barem u jednom životnom trenutku, mrze. Zato što kada počnemo da gazimo, ne gledamo koga ćemo da očepimo.

E, tako. Pošto sam objasnila zbog čega vi obični smrtnici nas hejtere morate da čuvate kao kap vode na dlanu, dozvolite da se vratim jednoj od svojih mnogobrojnih misija na Zemlji (LOL), a to je: bacanje hejta.
Ovaj put, bacam hejt na POLITIČKU KOREKTNOST!

Ako vas, u potrazi za definicijom političke korektnosti, put nanese na Wikipediju, taj veličanstveni bastion političke korektnosti, cenzure i privida celokupne intelektualne zaostavštine naše civilizacije, saznaćete da politička korektnost predstavlja “izbegavanje fraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani”. U blistavom tekstu koji se bavi različitim pokušajima definisanja PK, saznali smo da je “izraz politički korektan u skladu sa uverenjem da jezik i dela koja mogu da uvrede političke senzibilitete treba da budu eliminisani”.

Pa hajde da vidimo o čemu se ovde zapravo radi. Ovde imamo klasičan primer kontra-definisanja. Nemamo definiciju šta je politički korektno, osim da je to nešto što nije politički nekorektno. Vau. Primenjena logika 101. Pogledajmo prvu definiciju još jednom… “izbegavanje fraza” zvuči kudikamo lepše od reči “cenzura”. Onda sledeća konstrukcija koja oduzima dah: “koje mogu izgledati kao da njima…”. Mogu? Stvarno? “Mogu”, as in “mogu, ali ne moraju?” Ne znam kako vama, ali meni ovo deluje kao izrazito subjektivan proces. A onda imamo “izopštavanje, marginalizovanje, vređanje”. Tri izuzetno široka pojma, pod koja, ako se značenje dovoljno nategne, možemo da podvedemo sve ono što nam se ne dopada. A o drugoj definiciji, koja govori o potrebi “eliminisanja jezika i dela koja mogu da uvrede političke senzibilitete” neću trošiti reči.

Sloboda govora, baš kao i svaka druga sloboda, predstavlja nešto što državu zna izuzetno da žulja. No, kako država (kada kažem “država”, mislim na vlast; skup ljudi koji su u poziciji da koriste državni aparat prinude radi ostavrenja prevashodno svojih interesa) najviše vodi računa o sebi, najveći broj odredbi krivičnog zakona, ali i ustava koje se na neki način dotiču slobode govora se zapravo odnosi na očuvanje određene homeostaze u državi. “Vlast vlastuje, rob robuje, itzallgoodinthehood”.

Međutim, postoji i drugi mehanizam, koji za razliku od ovog prvog (zakonskog, pisanog, kodifikovanog), predstavlja skup nepreglednih pravila koja su nam nametnuta, i to ne paragrafom, već našim percipiranim viđenjem šta je “društvno poželjno”, a šta ne. Građenje naše percepcije o tome šta je “društveno poželjno” je izuzetno kompleksan proces iza koga takođe stoji omnipotentna država, i to koristeći medije.

Mediji su izuzetno, izuzetno opasna stvar. Moćnija od bilo kog sistema prinude. Koristeći našu frapantnu zavisnost od medija, oni koji ih kontrolišu imaju moć da na duži vremenski period u potpunosti izmene obrasce po kojima donosimo zaključke, kao i da promene sve naše etičke, pa čak i estetske kriterijume. Goebbels verovatno nikada nije ubio nijednog jedinog Jevrejina, ali je koristeći medije stvorio klimu u kojoj je politički korektno mrzeti Jevreje i u kojoj je antisemitizam društveno prihvatljiv, štaviše poželjan. Verovatno da je antisemitizma u Nemačkoj bilo tu i tamo i pre NSDAP-a, ali nacisti su ti koji su besplatno delili radio-prijemnike domaćinstvima širom Nemačke. Plakati jarkih boja, smelih političkih poruka o Nemačkoj “koja će ponovo biti jaka i ponosna” ostvaruju komunikaciju sa svojim pasivnim recipijentima, koji, malo po malo podležu gomili intenzivnih stimulusa…

Znam da zvučim kao Vendi (LOL). but, bear with me. Prosečan Nemac koji jedne godine mrzi Hitlera i smatra ga šarlatanom, druge godine ga pljuje u javnosti, ali je fasciniran njegovom retorikom i ikonografijom NSDAP-a. Treće godine već javno brani neke stavove NSDAP-a, ali se gnuša nasilja, četvrte godine ističe sve pozitivne strane Hitelrove vladavine (autobahn itd), pritom zanemarujući stvaranje konc-logora (jer tamo idu samo “kriminalci i komunisti”), da bi pete godine vatreno branio pogrome i ubistva Jevreja, Slovena i Roma, “zato što su to neprijatelji Rahja i elementi koji Nemcima ne žele dobro. Ili oni, ili mi”.

E, tako se to radi. Čim se jednom nađeš na jednom kraju autobahna, i kada te svakodnevno bombarduju gomilom informacija koje u sebi jasno nose vrednosne sudove o tome šta je u redu, a šta nije, postaješ komad gline u njihovim rukama.

Zapitaj se, koliko su tvoji stavovi zaista TVOJI?

Ali hej, nismo mi krivi što nam svaki dan tuširaju mozgove. U pitanju je jedna druga, podjednako fascinantna pojava: ma koliko obrazovani bili, ma koliko naša logika bila besprekorna, ma koliko očigledna situacija bila – na nekom podsvesnom nivou slepo verujemo u informativnu superiornost medija u odnosu na naš sopstveni rezon. “I’ve seen it on TV, it’s gotta be true!”

Ali… da ne dužim više o mediijma (biće vremena da bacam hejt i na njih, samo polako), već da se vratim onome što mi najviše smeta u celoj ovoj priči.

Razumem da su “glavni” mediji zatvoreni za bilo koju vrstu rasprave ili analize bilo čega, ako bi takva rasprava doticala teme i iznosila stavove koje bi tvorci definicije političke korektnosti smatrali “politički nekorektnim, revolucionarnim ili pak, reakcionarnim”. Ali ne mogu da razumem takvu zatvorenost internet medija, pre svega blogova, za bilo kakav diskurs ili polemiku o temama koje su od strane “društva” etiketirane kao “pipave”.

Nemoj da mi je tamo sad neko slučajno pomislio kako ja nekome komandujem o čemu treba da piše. Ali prosto mi je neverovatno koliko smo svi “u rukavicama”. Nema emocije, nema strasti, nema polemika, nema rasprave.

Reći ću vam još jednu stvar. U ovih 20 i kusur godina (kusur je poveći, al’ ne’a veze ), imala sam priliku da razgovaram sa ljudima raznih fela. Od ultra-levičara do ultra-desničara, od fašista do anarhista, od antisemita do cionista. I ma koliko se naša mišljenja razilazila, od takvih ljudi sam uvek mogla nešto da naučim nešto novo. Od onih, koji “nit’ smrde, nit’ mirišu” nikada ništa nisam naučila. Govorim o onima koji ili nemaju stav zato što ih mrzi da ga “nabave” i o onima koji ga imaju, ali su previše “politički korektni”, i ne žele da se nekome zamere. Imam naziv za takve ljude – “Coca-Cola Zero” ljudi. Cela časa cole, a samo 1 kalorija. Odrastao čovek, formirana ličnost – a nema stav.

Uh, sunce ti žarko, ovaj post se odužio. Ukoliko ste imali dovoljno strpljenja i koncentracije da ispratite ovaj moj “train of thought” do kraja – čestitam. A ukoliko ste se prepoznali kao “Coca-Cola Zero”, ne brinite se. Isključite TV, resetujte i ponovo uključite mozak. Ne odustajem tako lako od vas.

“Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač”.
Jevanđelje po Mateju, 10:34

Postoje filmovi koji vas pogode, koje zapamtite za ceo život. Filmovi koje, nakon što ih odgledate, narežete na DVD i maltretirate prijatelje da ih pogledaju. Pa se posle iznervirate ako vaši prijatelji ne odreaguju kao i vi. Filmovi koji vas apsolutno oduševe. “Il vangelo secondo Matteo” (“Jevanđelje po Mateju”) nije takav film.

Svetska kinematografija je prilično bogata kada su u pitanju filmovi koji se bave Isusovim životom, bilo na posredan, bilo na neposredan način. Počev od onih koji teže da budu kontroverzni, poput Skorsezeovog “The Last Temptation of Christ”, preko šaljivog Pajtonovskog “Life of Brian”, pa sve do Gibsonove mučne “The Passion of the Christ”. A svaki iole upućeniji filmofil se svakako seća nekoliko legendarnih scena iz “Ben Hura”.

Then there’s Pier Paolo Pasolini. I nakon što odgledate “Il vangelo secondo Matteo”, svi ostali filmovi o životu i stradanju Isusovom će jednostavno izbledeti. U trenutku.

Što se same radnje tiče, nema iznenađenja. Pasolini se dosledno držao teksta iz Novog Zaveta, i sa te strane nema izmena, ni improvizacija. Film prati rođenje, život i smrt Isusa Hrista, tako da u startu znate šta vas očekuje u filmu.

To što je priča o Isusu već ispričana nebrojeno puta, i što je scenario u startu ograničen nije sprečilo Pasolinija da napravi autentično remek-delo. Čovek zaista mora imati crtu genija da bi od nečega tako poznatog i bliskog napravio jedno neverovatno, novo i neponovljivo iskustvo.

Pasolini se odlučio za crno-belu tehniku i za glumačku postavu sačinjenu mahom od glumaca-amatera (koji se u našim krajevima pomalo pežorativno nazivaju “naturščici”), uz tek nekoliko profesionalaca. Ali šta je to što “Il vangelo secondo Matteo” čini tako moćnim? Tri stvari.

#1 Za razliku od ostalih filmova, Pasolini Isusa nije prikazao kao blagog čoveka, već kao autentičnog buntovnika, rešenog da svojim učenjem načini revoluciju. Reči koje glumeći Isusa izgovara mladi i neafirmisani Enrique Irazoqui zvuče istovremeno proročki, prekorno i ubedljivo. Odabir citata iz Jevanđelja po Mateju koji sam stavila kao uvod u tekst samim tim nije slučajan. Pasolini je fantastično oslikao Isusa kao beskompromisnog proroka novog doba, čoveka čije su reči i dela dirnule milione ljudi. Samim tim ne čudi što se Pasolinijevo remek-delo smatra najboljom ekranizacijom Isusovog života ikada. A ta pohvala nije došla od ljubitelja avangardnog filma, već od vatikanskih verodostojnika.

#2 Muzički skor. Eklektična kombinacija klasične muzike (Bah, Prokofjev…), world music-a i autentičnog gospela će vas ostaviti bez daha. Čuveni gospel klasik “Sometimes I Feel Like a Motherless Child” u izvođenju Odette se jedino može opisati kao “hauntingly beautiful” i uporedo sa čuvenom “Glorijom” u Missa Luba izvedbi (afrički domorodački gospel) daje ton celom filmu.

#3 Pier Paolo Pasolini. Svako ko je barem malo upućen u avangardni film zna ko je čuveni Pasolini. Notoran je po svom kontroveznom i zabranjivanom filmu “Salò o le 120 giornate di Sodoma” zbog koga je, po nekim izvorima, i ubijen. Pasolini – izraziti levičar, ateista, deklarisani gej, marksista, uspeo je da Isusov život oslika bolje i vernije od svih ostalih režisera koji su se bavili istom temom. Verovatno je nedostatak verskog fanatizma (koji smo recimo mogli videti kod Mela Gibsona) omogućio jedno sasvim novo čitanje Jevanđelja. A karakterne osobine režisera u ovom slučaju samo daju filmu na težini i kredibilitetu.

Poređenja sa sličnim filmovima su neminovna. Dok Gibsonova “Pasija” za cilj ima šamaranje gledaoca mučnim scenama poslednjih Isusovih trenutaka (sa ciljem da nas valjda podseti na njegovu žrtvu), Pasolini kao da odaje počast revolucionarnom karakteru Hristovog učenja, asketizmu, žrtvi… Štaviše, čini mi se da je njegova odluka da film snimi sa anonimnim glumcima, bez specijalnih efekata čak i u scenama u kojima bi se isti mogli iskoristiti (izlečenje bolesnih, hodanje po vodi) kao da predstavlja omaž hrišćanskoj skromnosti. Scene u kojima se pojavljuje anđeo predstavljaju scene koje ću pamtiti dok sam živa. Pasolinijev anđeo je poput deteta, androgine pojave. Nema krila, nema oreol, ali vi jednostavno znate da je to anđeo čim ga spazite prvi put.

Duh Pasolinijevog “Il vangelo secondo Matteo” se možda najbolje može videti u isečku koji sledi… Pasolini ceni inteligenciju i kulturu svojih gledalaca, tako da nema dosadnog holivudskog objašnjavanja ko je ko i šta je šta. Film vas jednostavno uvuče u sebe.

Dakle, “Il vangelo secondo Matteo” nije film koji ćete narezati na DVD i terati prijatelje da ga pogledaju, jer uopšte nije bitno šta misle ostali. Ovo nije film za kokice i nedeljno popodne. Gledanje ovog filma predstavlja jedno intenzivno i intimno iskustvo. Film će vas ščepati direktno za dušu i nikada vas neće pustiti. To nije onaj, pomalo trivijalni osećaj koji mnogi nazivaju “magija pokretnih slika”. Ne, ovo je duboko. Metafizički spektakl. Katarza. Film koji vas menja. A pored ovog filma, jedini koji je uspeo da uradi isto je “Ordet” C.T. Dreyer-a.

PS Ako rešite da pogledate film, potrudite se da “pronađete” verziju koja nije sinhronizovana na engleski, to itekako kvari doživljaj.

Can I get a “Hell Yeah?”

Da, da, kao što ste mogli da pretpostavite, kučka se vratila.
Verujem da su neki od vas iznenađeni mojim relativno brzim povratkom. Neki su možda i razočarani. A neki su možda i gnevni. What up, očekivali ste da mi nećete videti facu do narednih Olimpijskih igara?

Dobra stvar oko mog odlaska je ta što svoje odsustvo nisam „oročila“. A najbitnije od svega je to što moje odsustvo nije imalo svrhu „testa karaktera“, niti kakvog „odvikavanja“ od Interneta. Ergo, ovim povratkom ne kršim neke svoje principe. F*** it, people, hiatus nije dijeta, pa da ovaj blog bude čokolada.

Kao što znate, otišla sam da bih sabrala svoje misli, ali i da bih se bavila arhitekturom svog budućeg internet prisustva. Iskreno, očekivala sam da će taj „proces“ trajati duže, međutim, samu sebe sam iznenadila kada sam shvatila da je svega par nedelja bez internet „inputa“ više nego dovoljno da mi se „izbistri“, i da skapiram koji je to pravac u kome će ova priča ići.

I skapirala sam. Mnogo toga je revidirano, skovani su neki novi, pomalo ambiciozni planovi, ali o svemu tome ćete biti obavešteni u narednom periodu.

Ta-ta!

Znate, ova pauza od blogovanja ipak daje rezultate. Iako sam u offu tek nekih mesečak dana, već sada mogu da uočim prve pozitivne efekte. Naravno, izdešavalo se toliko toga što bi, u nekim uobičajenim okolnostima iziskivalo moju blog reakciju. I ta reakcija bi verovatno bila satkana u formi besno skuckanog hejterskog teksta, napisanog na “prvu loptu”. A stvarno je bilo “materijala”. Počev od sada već medijski zaboravljenog pedofila-monstruma, Dačićevih nesmotrenih komentara o kaznenom zakonodavstvu zemlje čiji je ministar, pa do najnovije “afere” u vezi citostatika na Institutu za onkologiju.

Hej, ako neko voli hejt, to sam ja. I ako neko nema lepu reč da kaže za ovu septičku jamu u koju smo svi upali, što krivi, što nedužni (sebe ubrajam u ove druge, jerbo ne glasam već godinama, nit’ imam nameru da počnem), to sam ja. Ali, pored toga što sam notorni hejter i gunđalo sa pedigreom, naučila sam (a to se naročito pokazalo tokom prethodnih nedelja) da u sebi izbrojim do 10 i sagledam problem u celosti, a ne da reagujem na prvu loptu.

A sada, dvi-tri riči o Tomici. Šta reći o čoveku o kome je već sve ispričano. Nezapamćen broj i impact afera koje su se izdešavale u našem zdravstvu za vreme njegovog mandata. Počev od histerije o svinjskom gripu koju je pokrenulo upravo njegovo ministarstvo, njenog aftermatha u vidu hiljada i hiljada vakcina koje smo kao poreski obveznici platili skuplje nego druge zemlje, a koje su ostale neupotrebljene (jer nije postojala potreba da se upotrebe), operacijama u inostranstvu, pa do najnovijih optužbi o ozbiljnim vezama farmakomafije i lekara jedne od… pa, možemo reći, najozbiljnijih medicinskih ustanova u zemlji. A budite sigurno da je to samo vrh ledenog brega. Iskreno govoreći, verovatno se ne bih mnogo potresla da je u pitanju silikon za “gals with low self-esteem”. Ali, ovde su u pitanju onkološki pacijenti, i to deca. Oni baš i nemaju puno izbora, zar ne? Naročito ne u zemlji bez gama-noža, u kojoj nema dovoljno akceleratora za radioterapiju, i u kojoj se na najobičniji CT čeka mesecima. Osim ako niste elitni vaterpolista koji se razbio vozeći motor “neprimerenom brzinom”.

Elem, da se prikljčim roast-u našeg večitog ministra. Ostavka? Naravno. Čak i da nije lično i direktno kriv za ono što se dešavalo (a što je kao ministar morao da zna, i za šta je, realno odgovoran), postoji nešto što se zove “ostavka iz moralnih razloga”. Kada klinče šutne loptu i razbije komšijin prozor, onda roditelji plaćaju nastalu štetu. Kada Šarulja, krava seljaka Žike pređe u Milojev vrt i pojede sav kupus, red je da Žika, iako nije pojeo taj kupus, plati Miloju nastalu štetu.

Čovek bi pomislio da su našem dragom ministru u Nemačkoj odstranili i osećaj za odgovornost i moral kada su mu sređivali problem sa kičmom, ali to nije istina. Jednostavno, to nije tačno. Iz pouzdanih izvora znam da je Tomica rođen sa određenom hromozomskom aberacijom, koja ga sprečava da se ponaša u skladu sa nekim opšteprihvaćenim moralnim i etičkim principima. Stručnjaci su već smislili i naziv – Milosavljevićev sindrom. Kada mogu Down, Prader, Willi, Klinefelter i Turner, može i Tomica, zar ne?

O, da. Štaviše, ispitivanja (koja su još uvek u toku) daju potpuniju kliničku sliku obolelih. Pored nedostatka mentalnih kapaciteta koje bi njihove postupke činili moralnim, oboleli od M-sindroma od malih nogu pokazuju sklonost ka manipulacijama, lažima, prevarama, izbegavanju odgovornosti i patološkoj potrebi da budu na vladajućim pozicijama u društvu. Samim tim ne čudi da izuzetno veliki broj osoba sa pomenutom hromozomskom aberacijom završava u politici. Takođe, medicinski statističari i epidemiolozi su utvrdili da je balkansko podneblje izuzetno pogodno za nastajanje pomenute aberacije. Ali, ako je za utehu, u Srbiji postoje brojni klubovi i udurženja za podršku obolelim od M-sindroma. Neka od najpoznatijih su u Nemanjinoj ulici, kao i u zdanju Narodne Skupštine, u brojnim poslaničkim klubovima.

Dakle… Tomica treba da ode. Ili da bude najuren. Ali… Srbija bi bila najsrećnija zemlja na svetu kada bi se svi problemi mogli pripisati jednom čoveku. Kamo lepe sreće da naše zdravlje “obehara” čim ovaj ode, ali od toga nema ništa. Tomica nije jedan čovek, Tomica je sistem. Tomica je svuda. U svakom ministarstvu. U svakoj gradskoj skupštini ili drugom organu lokalne samouprave. U vašem opštinskom Sudu. U lokalnoj policijskoj upravi. U svakom Domu zdravlja, u svakoj ambulanti. Na svakom fakultetu, u svakoj školi. Na svakom mestu gde može da se profitira na bilo koji način.

Jebeš Tomicu, mi imamo sistemski problem! Živimo u zemlji nesposobnih i korumpiranih ljudi. A to se neće promeniti. Zašto? Zato što za sve svoje frustracije kao krivce biramo “lake mete”, poput Tomice. Jeste, Tomica je zasrao, i to žestoko. I uopšte nije bitno da li će ostati na funkciji ili ne, jer čak i ako ode, ništa se neće promeniti. I posle Tomice – Tomica. Mediji će za koji dan prestati da pišu o njemu, a vi ćete i dalje čekati mesecima na ono što je u normalnim zemljama rutinska dijagnostika, i dalje će vam lekari tutkati flajere brojnih farmaceutskih kompanija, i dalje će onaj ko ima novca imati svu moguću zdravstvenu negu, a onaj ko nema će se kljukati ferveksom i pri upali pluća, pa ako prođe – prođe, ako ne, nema veze. Uostalom, sahrana na kraju ispadne jeftinija od potkupljivanja svake šuše u dugačkom i mučnom food-chainu srpskog zdravstva.

Shvatite – problem, naročito ne ovako velik, nikada nije u jednom čoveku. Ovde nije problem Tomica. Problem je što živimo u Tomicalendu. U zemlji u kojoj je život #EpicFail.

Jednočlani uređivački kolegijum moje internet persone, Džejn Dou, jednoglasno je odlučio da od 5. juna 2010. godine obustavi sve vidove internet aktivnosti na neodređeno vreme. Obustava internet aktivnosti se svodi (ali nije ograničena) na Twitter i blog.

Hvala na pažnji i doviđenja.

Vidite? To je jedan od načina da se to kaže. Šturo obaveštenje, napisano formalnim jezikom, hladno, bez emocija. I ćao. Ali to nije moj stil. Niti vi zaslužujete samo te 3 rečenice. Zato, ako ima neko ko nije izvršio suicid nakon uvodnog dela (haha), evo detaljnijeg objašnjenja. Ili obrazloženja.

Džejn Dou ide na neplaćeni odmor. Na neko vreme. Koliko će to da bude, ne zna se. Mož’ da bude mesec-dva, mož’ da bude i pola godine. Godinu. Možda i duže, ne znam…

Zašto? Moram da se malo distanciram od svega ovoga. Dobro, ništa se u životu ne mora, osim da se umre (jel’ tako?), ali imam potrebu da se na neko vreme diskonektujem od svega. Nije u pitanju neko “skidanje” sa interneta. Mislim, kako da se skinem, kada uopšte nisam ni navučena? Takođe, nije u pitanju nikakva patologija, u smislu da je moj privatni život počeo da trpi – nije. Iako ponekad zna da bude itekako zamorno zalivati 100 saksija. A kako sam neko ko u kontinuitetu bloguje od 2006. godine, cenim da sam se izborila za pravo da napravim pauzu.

Jednostavno, kada dođe dan da ti kuckanje tweeta predstavlja teret, a pisanje bloga napor (ne zato što nemaš šta da kažeš, već zato što imaš previše, pa ne možeš da filtriraš svoje misli kako treba), onda je trenutak da se zapitaš da li je vreme za pauzu? I dođe ti da napraviš pauzu, ali se onda setiš svih tih sjajnih, genijalnih, unikatnih i posebnih ljudi koji žive tamo negde, ko zna gde, a svoju egzistenciju manifestuju tweetovanjem i blogovanjem. I zbog njih rešiš da nastaviš… “You just kept me hangin’ on…” Ali to više nije to.

Zato sam rešila da se “maknem”. Vreme je za soulsearching. Pokušaću da svoje misli for the first time in a loooong long period zadržim za sebe, a ne da ih prospem po blogu. Da sledeći put kada bacim peglu zbog trovanja bugarskim prskanim paradajzom ne dotrčim odmah na timeline i pustim tweet o tome.

Sve dok mi to ponovo ne bude jako, jako nedostajalo, Džejn će biti na neplaćenom. No, to ne znači da ću preseći sve veze sa sjajnim ljudima koje sam upoznala zahvaljujući magiji twittera i bloga. Ja sam tu, ne idem nigde.

Što se Twitter naloga tiče, neću ga brisati. Biće zaključan sve dok sam na sabbatical-u. Neću lurkovati po timeline-u tokom odsustva, jer bi to bilo varanje. Pasivno korišćenje je ipak korišćenje. Imala sam dilemu šta da radim sa blogom, ali sam na kraju rešila da ga ostavim “vidljivim”. Svi članci će ostati otvoreni, s tim što neću odgovarati na nove komentare.

Eto, toliko od mene. Nedostajaćete mi, i to mnogo. But Džejn’s gotta do what Džejn’s gotta do. Budite dobri, pazite na sebe i ljude koje volite i, naravno, kao i uvek, čuvajte mi timeline!

Love, Džejn D.

ps na eventualne komentare odgovaram do 5. juna.

Ali stvarno, ko bi slušao još jednu godinu kuknjave zemalja Zapadne Evrope, naročito iz Big 4 “kako ih primitivni Balkanci i zli Sovjeti” konstantno miniraju, te da zbog blokovskog glasanja ne mogu da ostvare iole pristojan plasman?

Zato je ove godine “rešeno” da se ne rizikuje previše. Kao što znate, pobedila je nemačka predstavnica Lena sa numerom “Satelite”, i tako ostvarila drugu pobedu za Dojčland od 1982. godine. Ali između čuvene “Ein bisschen frieden” i “Satelite” ima jedna ogromna i suštinska razlika: ove prve se svako seća zato što je postala evrovizijski evergreen, a “Satelita” se niko neće sećati za par godina.

No, trijumf Nemačke nije bio nimalo lak i jednostavan, i rezultat je procesa koji traje godinama. Dakle, EBU je prvo radio na smanjenju uticaja blokova tako što je učesnike podelio u dve polufinalne večeri, i to tako da blokovi budu razbijeni. Kada su videli da ni to nije donelo bolje plasmane Velikoj četvorci, skapirali su da dijaspora takođe pravi problem, tako da je odlučeno da lokalni emiteri “kastriraju” sopstvenu publiku – ponovo je vraćen “stručni” žiri. A da bi se “mase” umirile, na celu tortu je stavljen šlag u vidu ekonomske krize. Nedeljama pre ESC-a su kružile priče da, recimo, Norveška ne bi mogla ponovo da organizuje ESC ukoliko pobedi ove godine, te da bi organizaciju ustupila nekoj drugoj zemlji. Takođe, šuškalo se da bi eventualna pobeda Grčke značila da će cela Evropa morati da finansira događaj, a da ne ostvari ama baš nikakav prihod.

Celu situaciju su pažljivo posmatrali Azeri, koji od prve godine svog učešća takmičenje shvataju veoma ozbiljno, i koji ove godine nisu žalili novac da bi na adekvatan način promovisali Safuru. Ponovo su angažovani vrhunski producenti, koreografi, čitav entourage kakav smo mogli videti kod Dime Bilana u Beogradu. Uostalom, Azerbejdžan je jedna od retkih zemalja koja bi mogla da se izbori sa organizacijom ESC-a. Imaju dosta nafte, “novac nije problem”, a u prilog megalomanskom imidžu Azerbejdžana govori i činjenica da su iskeširali nekoliko miliona dolara za promociju “Drip Drop”.

Međutim, ideja o Eurosongu u Bakuu ne bi bila ništa drugo nego šamarčina u lice zemljama Big 4. Zbog loših plasmana već godinama unazad, javnost tih zemalja se podelila u 2 grupe: oni koji ESC ne prate i oni koji su protivnici učestvovanja svojih zemalja na ESC. “Zašto bi mi davali silan novac EBU, kada ne možemo da uđemo ni u smrdljivih top 15? Uostalom, vreme je ekonomske krize, zar taj novac ne bi mogao pametnije da se iskoristi?” A prosečan Nemac bi još mogao da se nadoveže sa “ooo, majn Got, mi dafali nofac cela Europa, ja? A oni nama ne dati glas! Ja ošifeti mrtaf čofek!!”

E, sad, saberite, oduzmite, pomnožite i podelite i biće vam jasno kako to da je jedna, istini za volju harizmatična devojka sa prosečnom pop pesmicom otpevanom na Ruslanglish-u, bez značajnije promocije po Evropi i sa aspolutno nikakvim scenskim radom i koreografijom uspela da ostvari trijumf. (Za neupućene: Ruslanglish je varijanta izgovora engleskog jezika koja nema blage veze sa onim kako bi engleski trebalo da zvuči. Poreklo vodi od imena ukrajinske predstavnice Ruslane koja nas je sve šarmirala svojim “džast mejbi ajm krejzi” izgovorom ingliša.)

Big 4, dobili ste ono što ste tražili. Sledeće godine, ESC je vaš, pa se igrajte do mile volje. To će valjda biti dovoljno da vas smiri za narednih desetak godina (osim ako se ne opametite i počnete da šaljete dobre pesme).

E, tako, formalni deo je gotov, sada idemo sa laureatima!

Najveći LOL večeri – nastup Moldavije sa sve “thrusting” saksofonistom. Mada je u konkurenciji bila i Safura koja trčeći uzvikuje “No, no, no” i neviđeno falšira.

Najveći falš večeri – u opasnoj konkurenciji između Harela Skaata i Josh Duboviea, pobedu je odneo Harel, pošto se od njega mnogo očekivalo, dok je siroti Josh otpisan i pre prvih taktova svoje ljiga pesmice.

Najveća WTF večeri – nastup grupe maNga iz Turske. Možda bih i skapirala simboliku devojke sa kacigom i brusilicom da me glava nije zabolela od agresivnog stroba.

Najbolja interpretacija večeri – Sofia iz Gruzije. Bez falša uprkos čudnoj koreografiji.

Najčudnija scenografija večeri – “Apricot Stone”. Mis’im, džinovska košpica kajsije. Alisa iz Zemlje čuda. Još je samo nedostajao veliki beli zec. Freaky.

Najveći smor večeri – Daniel Diges koji je “Algo pequeñito” (that’s what she said ) izgovorio tačno 20 puta. Smor.

Najbolji komentatori večeri – Twitter timeline. Prajsles.

Toliko od mene što se ovogodišnje Evrovizije tiče. Iskreno se nadam da ću naredne godine raportirati iz Nemačke (školska, spremaj sobu, dolazim!), a više od svega se nadam da ćemo naredne godine imati predstavnika za ponos i za lobiranje! (Mada sam to poželela i nakon “Cipele” 2009. pa vidite kako smo prošli?)