Džejn’s Two Cents

Jel’ vi mislite da je lako biti Džejn Dou? Ne, ozbiljno. Veliki je to teret. Konstantno kenjkanje, cinizam, sarkazam, i gomila drugih -azama koji imaju zajendičku notu, a to je ubernegativa.

Zato je “hrabrost” prva reč koja mi pada na pamet kada treba da opišem ponudu koju sam nedavno dobila. Stvarno, treba imati petlju i ponuditi osobi kao što sam ja da uradi review bilo čega, makar to bio kozmetički proizvod, i to Dove HairMinimising antiperspirant. Hrabrost koju jedino može da objasni sigurnost u kvalitet onoga što se prodaje. A ljudi iz “Dove” su ili sigurni u kvalitet svog proizvoda ili imaju hrabrosti “za izvoz”. A evo i zašto.

Pre svega, ženski deo porodice Dou već niz godina koristi Dove kozmetiku (mrtva trka sa Niveom), i sa njom je izuzetno zadovoljna. Neko može pomisliti da je to olakšavajuća okolnost za Dove HairMinimising, ali nije. To u praksi znači da sam već naviknuta na veoma visok standard kada su dezodoransi u pitanju, i to upravo zahvaljujući Dove, tako da će svaki “prestup” biti notiran.

Da su ljudi iz marketinga za Dove tražili nezgodniju osobu za test dezodoransa, teško da bi je pronašli. Na “nogama” sam u proseku 18 sati dnevno, svakodnevno vežbam, i veliko sam zakeralo oko eventualnih fleka od antiperspiranata na odeći. Još na to dodajte moj blogomentalni sklop koji je prilično gadan, i biće vam jasno zašto će moje druženje sa novim Dove HairMinimising biti veoma interesantno. Tim pre što novi Dove ima tu HairMinimising komponentu, od koje, istini za volju, ne očekujem previše, ali očekujem barem nešto. Ipak smo zaglibili u letnji period, svaka ušteda u sredstvima za depilaciju se može iskoristiti barem za kupovinu sladoleda, ako ništa drugo.

Elem, kao svakom objektivnom analitičaru (zar sumnjate?), biće mi potrebno nekoliko nedelja da testiram novi Dove HairMinimising. Tokom narednih dana, novi antiperspirant će biti, baš kao i ja, podvrgnut nizu različitih stresnih situacija, što na fizičkom, to na psihičkom planu.

Ali, pre toga, očigledne stvari. Što se dizajna tiče, Dove je dosledan svom standardnom idejnom rešenju kada je ambalaža u pitanju. Tu je nova, rozikasta boja koja je po svemu sudeći, karakteristična za HairMinimising liniju proizvoda. Ali, pre svega, moram da prokomentarišem miris, koji je apsolutno fantastičan. Šta god da su stavili unutra, odlično je. Celo jutro idem po stanu i njuškam se kao kakva životinja sa AnimalPlanet-a. Keep it coming!

A kako volim da se podrobno informišem o svemu što koristim, bilo mi je zadovoljstvo da pročitam početne impresije o Dove HairMinimising koje su sa blogosferom podelile koleginice blogerke Aurora, EtoTako, Mooshema i Crvkutanje. Takođe, na FB već postoji grupa fanova ovog antiperspiranta. Da li ću i ja biti njen član, videćemo za par nedelja.

A do tada, Dove HairMinimising & Džejn, through thick and thin.

Davno beše kada sam vas upoznala sa kompozicijama koje smatram izuzetnim iz jednog razloga: u stanju su da u roku od minuta kod vas izazovu osećanje sete, melanholije i uber-bedaka. Ovaj put, nekoliko meseci kasnije, predstaviću vam neke od kompozicija koje imaju upravo suprotan efekat. Krenimo redom.

# Johan Pachelbel i njegov čuveni Kanon u D-duru. Na stranu što ova kompozicija ističe pravu lepotu gudačkih instrumenata, interesantno je kako svakim taktom popravlja raspoloženje, sve do samog finala, nakon koga se osećate kao da stojite na vrhu kakve planine, ispod vas oblaci, a iznad vas niko osim Boga… OK, i ja kenjam neviđeno… Ali nije me blam da javno priznam da ovaj Kanon volim do besvesti i da bih mogla da ga slušam danima, a da mi ne dosadi.

# Jules Massenet – Meditacije (“Thais”) Kompozcija koja i nije toliko “optimistična” kao prethodna, ali opet ima nešto u sebi što me momentalno oraspoloži.

# Edvard Grieg – In the hall of the mountain king iz “Perr Gynta”. Interesantna stvar, svaki put kada mi neko zabije nož u leđa, na ovaj ili onaj način, ova pesma učini da se na mom ramenu stvoji malecka verzija mene u crvenom odelu, sa trozupcem u rukama i zlokobnim smeškom – kovanje paklenog plana osvete može da počne. Hence the smile.

# Johanes Brahms – Mađarska igra #5. Ma, klasika. Iskreno, u poslednje vreme na rotaciji u mp3 plejeru mi se nalazi moderna verzija koju izvode Bond, koja mi možda za nijansu “bolje leži”. Verovatno zbog onog podvriskivanja koje daje kompoziciji notu “ručice gore!”

# Leo Delibes – Duet cveća iz opere “Lakme”. I find it interesting: ljudi u principu, ili mrze ili obožavaju ovu kompoziciju. Očigledno spadam u ove druge.

I, za kraj… jedna fenomenalna gospel stvar… Čuveni “Oh, happy day” u verovatno najboljem izvođenju ikad… Edwin Hawkins Singers. Joy overdose! Prosto da poželim da sam crnkinja u kakvom horu u tamo nekoj crkvi  Bruklinu!

Baš pre neko veče, na Foxu je bio jedan izuzetno interesantan film. Sigurno ste ga gledali ranije, zove se “John Q”. Glavnu ulogu tumači Denzel Washington. Dečaku iz siromašne radničke porodice u Americi treba novo srce, ali njegovo sirotinjsko zdravstveno osiguranje to ne pokriva. Očajni otac rešava da preuzme pravdu u svoje ruke. Sa pištoljem zaposeda urgentni centar, i preti da će početi da ubija taoce ukoliko se njegov sin ne stavi na spisak onih kojima je neophodna transplantacija. U međuvremenu, ispred urgentnog, okupio se “silan svet”, svi navijaju za Džona. A zašto i ne bi? Američki sistem zdravstvenog osiguranja (koji mnogi lobiraju da se uvede i kod nas) je verovatno najprljaviji mehanizam zarade novca koji ljudski rod poznaje. Sasvim je prirodno buniti se. Barem u fikciji.

Stvarnost često zna da bude surovija od fikcije. Ne toliko davno, u sred Evrope (barem geografski), u “demokratskoj, transparentnoj, slobodnoj, liberalnoj, modernoj, proevropskoj” Srbiji, novopazarski tekstilci seku svoje prste i jedu ih. Radnici “uspešno privatizovanih” fabrika prete samoubistvom skokom sa krova fabrike. Skoro da ne prođe nedelja da neko ne štrajkuje glađu. Novi vlasnici fabrika i preduzeća mogu da se opuste, pošto se neko iz Vlade dosetio da sudovima preporuči da zamrznu izvršenje sudskih odluka iz sfere radnih odnosa. (Naravno, Srbija je moderna zemlja, sa nadasve modernim državnim uređenjem, tako da uopšte nema uplitanja izvršne vlasti u zakonodavnu vlast, a pravosuđe je nezavisnije nego ikad. Zar sumnjate?)

Danas je čovek ušao u zgradu Predsedništva, i to sa dve ručne bombe. Pretio je da će izvući osigurač i oduzeti sebi život.

Svi znamo ko je Jan Palak. Imena ovih nesrećnika se niko neće sećati za par dana.

Svi se sećamo devedesetih. Tada se ovo nije dešavalo. Sve što se desilo 5. oktobra, desilo se na krilima narodnog gneva i besa. Gnev i bes često mogu sadržati i neku “kreativnu” komponentu. Ali mi nismo gnevni ni besni. Mi smo očajni. Suicidalni. Depresivni. Šta smo mi? Nekoliko miliona ljudi koji su već mrtvi zato što nemaju čemu da se nadaju, koji ne razmišljaju o sutra, jer im je danas ispunjeno plaćanjem jučerašnjih dugova. Mi nemamo lica. Mi smo bića sa Munkovih slika. Mi smo statistika. Kolateralna šteta nečijih bolesnih ambicija i nezajažljivosti.

E, baš zato,

ovo NIJE zemlja za nas,

ovo NIJE zemlja za sve naše ljude, već samo za NJIH,

ovo NIJE kuća za nas,

ovo NIJE kuća za svu našu decu, već samo za NJIHOVU.

. . .

Eto. Gotov je još jedan Eurosong. Trijumfovao je bejbifejs Aleksandar iz Norveške sa pesmom “Fairytale”, koja je još od ranije slovila za glavnog favorita. Ne bez razloga. Violina je “in” (pitajte prošlogodišnjeg pobednika), simpatični momci su uvek u modi, a uptempo pesmice su uvek miliji izbor od srceparajućih balada.

Iako je sve manje-više jasno, nije na odmet osvrnuti se na ono što smo videli u finalnoj večeri, ali i onome što je prethodilo. Dakle, kao što već sigurno znate, “Cipela” je dobila 3 dvanaestice u polufinalu. Dve su jasne, ali svi smo se pitali odakle ta treća? Iz Francuske. Znam, i ja sam se čudila. Elem, ono što je posebno zasmetalo domaćim fanovima je činjenica da je Kon izvisio zbog Igora Cukrova, čija je pesma bila više po ukusu žirija od “nije me htela sve dok pare ne skupim”.

Ako mislite da treba da se durimo, šta tek reći za Makedonce, koji drugu godinu za redom ispadaju zbog novih pravila (podsetimo: po aktuelnim pravilima, iz svakog finala direktno u filane ide po 9 prvoplasiranih po rezultatima televotinga, a 10. bira stručni žiri i to dan ranije)? Naime, baš kao i prošle godine, Makedonci su završili na najgorem mogućem mestu (10.), i samim tim otpali iz daljeg takmičenja. I tako, umesto Kona, ‘armonikaša, plavuše i tri ćelavca, evropska publika je imala priliku da “uživa” u “ritmičkom njihanju” mlađanog ex-studenta teologije. Čini vam se da je previše navodnika? Nije. Svaki je na mestu. No, ruku na srce, pravila su pravila, ko izgubi ima pravo da se ljuti. Ili da ga baš zabole uvo za sve to.

Što se samog finala tiče, utisci su pozitivni, barem što se nastupa izvođača tiče. Neki očigledni nedostaci su ispravljeni (između ostalog, prateći vokali švedske predstavnice u refrenu, kao i rad kamerom), i sa strane organizacije, jedina “bljak” tačka je bio Dima Bilan. Možda je on nekome gotiva dečko, ali meni je odvratan.

Ne bih se na ovom mestu previeše obazirala na konačni plasman, s obzirom da su favoriti opravdali svoje uloge. Prijatna iznenađenja su odličan plasman Islanda, pa čak i Francuske (considering all), ali i “loš” plasman Grčke (nadajmo se da će ovo Sakisu biti wake up call da prestane da smara sa glupim pesmicama). Što se “Big 4” zemalja tiče, mislim da Velika Britanija i Francuska imaju razloga da budu zadovoljne, s obzirom da je evropska publika imala sluha da prepozna neosporan kvalitet, iako su u pitanju pesme koje ne hvataju na prvo slušanje. Nemačka je po ko zna koji put pokazla da jednostavno ne ume da odabere, a što se Španije tiče, moram priznati da me je loš plasman Soraye prilično iznenadio. Mada, ne bi me začudilo da je u pitanju odmazda zbog nekorektnog ponašanja TVE tokom polufinala. Neprijatno iznenađenje je bio i loš plasman Švedske i Malte. Šteta. 

Na kraju, osvrnula bih se na jednu od “tekovina” ovogodišnjeg Eurosonga, a to je povratak stručnog žirija u finale. Čini mi se da je ovim “mač” dijaspore i komšijskog glasanja prilično “otupljen”, ali da i dalje “bode”. Naime, sa žirijem i bez njega, Srbija je dala Bosni 12 poena, a Hrvatskoj 5. S obzirom da su u pitanju pesme koje na kraju završiše kao 9., odnosno kao 18., a da pritom nijedan jedini glas nije dat Islandu (2.), čovek prosto da se zapita po čemu je to naš “žiri” stručniji od publike? Fakat ne kapiram. Ako ćemo i dalje dvanaestice da delimo susedima (a i oni nama), u čemu je poenta svega ovoga?

U svakom slučaju, još jedan ESC je ostao za nama. Sada nam preostaje da se spremamo za naredni, 2010. godine u Oslu. Imam ideju da odem tamo, ali samo pod uslovom da izaberemo normalnu pesmu, jerbo nemam nameru da facu farbam u crveno-plavo-belo, mašem zastavom i vrištim “Seeeerrbiiiiaaaa, yeeeeeah!” ako izabremo neki trash.

Uz nadu da će sledeći tekst o Eurosongu biti u vidu kakvog podcasta direktno iz Osla

dežurni ESC fanatik srpske blogosfere,

Džejn D.

I drugo polufinale je za nama, i to ponovo bez većih iznenađenja. Istini za volju, prolazak Hrvatske je bio prvorazredna senzacija za mnoge (ne i za mene), dok mislim da izostanak Srbije sa ovogodišnjeg finala nije neka naročita novost. Uostalom, i po samoj kampanji našeg “tima” pred odlazak u Moskvu se videlo da “Cipela” nije kuče koje treba voditi po izložbama pasa širom Evrope, već samo u lokalno dvorište. Tako smo i prošli. Sa “Cipelom”, kao “bosi po trnju”. OK, dosta sa metaforama i poređenjima, da preletimo preko drugog polufinala.

Pre svega, da sam kojim slučajem sinoć pri ruci imala mejl Duške Vučinić, svakako da bih vreme protraćeno na gledanje reklama u pauzi za glasanje korisno potrošila. Kako? Pa, recimo, rekla bih joj da Rusi nikako nemaju “čenl uan”. Možda imaju “prvi program”,ili kako se već kaže na ruskom. Znam sigurno da nemaju “čenl uan”. Takođe, podatak koji je horoskopski znak pevačica iz Azerbejdžana može biti interesantan kakvom ekspertu za astrologiju, ili čak i nekom stalkeru. Sorry, nisam ni jedno, ni drugo, tako da me baš zabole. Pored toga, moji guzovi su prosto ječali od bola zbog mase potpuno nepotrebnih i nezanimljivih podataka (poput toga koliko je metara kablova korišćeno u organizaciji)… Duška, newsflash for you, honey: nobody cares! Koga briga?

A, sad: nastupi. Ne mogu da se otmem utisku da je prvo polufinale bilo mnogo interesantnije od drugog. Dosta bledih i neupečatljivih nastupa na koje neću trošiti reči… Instead, fokusiraću se na najinteresantnije.

Srbija – onaj ko je osmislio nastup bi morao da razume da je afektiranje na sceni potpuno prevaziđeno. Norveška – lik je polomio gudalo, hahahahahahaha!!! Inače, iako je još uvek prvi favorit za titulu pobednika, Aleksandar mnogo bolje zvuči na disku, nego uživo. Mada, da ne grešim dušu, možda je do monitoringa, čujem da se skoro svi žale na to. Danska – Brinck je bio super, samo je galama u refrenu prejaka. To bi isto trebalo doterati do finala.

Grčka. Biću prosta (što je baš netipično za mene i ovaj blog ). Da je Sakis mogao, kresnuo bi sam sebe sinoć. Odavno nisam videla lika koji je toliko opesdnut sobom, svojim telom, naročito golim stomakom (što je već pokazao pre 5 godina sa “Shake it”). Albanija – prilično interesantno, naročito sa onim freaky likom bez lica ,boje šlajmarice. Ukrajinka je apsolutno razvalila nastupom i treš pesmicu učinila jednim od opasnim pretendenata na tron. Meni je densovanje nabildovanih i golišavih momaka sa grčkim šlemovima bilo beskrajno zabavno, i delu mene je neobično drago što će to moći da vidi još jednom!

Estonija – apsolutno fabulozna! Nastup primeren pesmi, sjajna atmosfera i interpretacija bez greške! Moja procena: siguran top 5.

E, sad, ako se pitate zašto je ovaj review drugog polufinala ovako skraćen – razlog je mini-analiza pesama koje su se direktno plasirale u finale. Yey!

1. Nemačka - Alex Swings Oscar Sings! “Miss Kiss Kiss Bang” Nemci imaju ozbiljan problem. Taj problem je apsolutni nedostatak sopstvenog muzičkog identiteta koji je na ESC prisutan već godinama. Svačega smo se naslušali od Nemaca zadnjih godina… Gađali su nas bluzom, svingom, repom, rockom, pa čak i country zvukom… Ovaj put, ovo bi trebalo da bude neka moderna swing varijantica, šta li… Iskreno, pesma mi je potpuni smor, čak su i NoAngels prošle godine bile upečatljivije. Ocena: 2/10.

2. Francuska – Patricia Kaas “Et S’il Fallait Le Faire” Ne, stvarno, šta joj je ovo trebalo? Patricia je odavno etablirana zvezda u Francuskoj, i zaista ne razumem zbog čega bi nastupala na jednom muzičkom festivalu gde će joj takmaci biti Moldavka koja peva o “oru”, Nemac koji pokušava da bude frajer, ili Grk koji svima pokazuje svoj stomačić? Čak i pesma, koja je suštinski dobra, je žanrovski potpuno promašila temu. Ovo nije ono što publika Evrope želi da čuje. No, ukus Evrope ne umanjuje činjenicu da je pesma kvalitetna, zato dajem 6/10.

3. Španija – Soraya Arnelas “La noche es para mi”. Nakon prošlogodišnje blamaže sa Rodolfom, Španci nam šalju Sorayu. A Soraya nastupa sa uptempo pesmicom, u kojoj se sa lokalnim muzičkim elementima mešaju arapski. A to se da razumeti, s obzirom na muslimansko kulturno nasleđe u Španiji, naročito na jugu. E, sad. Iskreno govoreći, pesma je ok. Vrlo dobra, štaviše. Samo, ja imam dva problema. Prvi je što sam pratila španski nacionalni izbor, i navijala za drugu pesmu. Drugi je što znam španski jezik, i stihove “No puedo más, juro que mío serás / Ven a bailar, ya no podrás escapar / No importa si quieres o no, porque hoy mando yo” (“Ne mogu više, kunem ti se da ćeš biti moj / dođi, zaigraj, nećeš moći da pobegneš / nije bitno da li želiš ili ne zato što ja danas odlučujem”) Izuzetno poštujem pesničku slobodu, ali, Bože me oprosti, izgleda da Soraya planira da siluje tipa! Sve u svemu, fina pesmica, dobra interpretacija, overall: 7/10.

4. Velika Britanija – Jade “It’s my time”. E ako Andrew Lloyd Webber ne uspe da Englezima donese dobar plasman, onda ništa. I to ozbiljno, mislim da će se Englezi opasno naduriti i napustiti ESC ukoliko Jade ne bude među prvih 12. A po mom mišljenju, Britanija ovaj put zaslužuje top 10, i to iz prostog razloga što se ovakve pesme više ne snimaju, osim kada su soundtrackovi nekih holivudskih romantičnih i tragičnih filmova u pitanju. Jade peva prelepo, A.L.Webber je odradio vrhunski posao kada je muzika u pitanju, i mislim da bi zaista bilo sramotno po ESC da ova pesma ne ostvari dobar plasman. Najveći konkurent će biti Island, koji takođe nastupa sa jakom baladom. Overall: 7/10.

5. i na kraju, domaćini! Rusija – Anastasia Prikhodko “Mamo”. Evo, slušam po 5. put, trudim se da pronađem element pesme koji mi se dopada, ali mi nikako ne polazi za rukom. Iskreno, očekivala sam mnogo, mnogo više. Procenite sami. Overall: 2/10.

Eto, ovo je bio poslednji pregled pesama za 2009. godinu. Što se prognoze tiče, ne bih se usudila da predvidim pobednika. Dva glavna favorita su Norveška i Turska. Mogu se umešati Estonija, jedna od bivših SSSR republika (verovatno Jermenija ili Azerbejdžan), a od “Big 4” zemalja, Španija i Engleska. Tu su negde Švedska, Izrael, Ukrajina i Grčka. Vrlo je moguće da Bosna upadne u prvih 10…

U svakom slučaju, pred nama je veče odluke. Jedva čekam!!!