Radujmo se. Kako je krenulo, uskoro ćemo se i mi naći u nekom dokumentarcu.
Srbija danas.
Možda i “razvijeni Zapad” može nešto da nauči od nas.
Go veg. Zato što znaš da je to jedino ispravno.
U nekim normalnim zemljama, ne bih morala da pišem ovaj tekst. U nekim normalnim zemljama, ovo bi bila najnormalnija, rutinska stvar.
Ali ovo nije normalna zemlja. Iako se busamo “promenama”, previše je stvari koje su “večite”. Od ministra zdravlja, pa do katastrofalnog zdravstvenog sistema.
Baš zato što ovo nije normalna zemlja, jedna devojka velikog srca, toliko velikog da je to dijagnoza (cardiomyopathia dilatativa) mora da ide u Austriju da bi živela.
Dokažimo najpre sebi, ali i ostalima da to što je neko rođen u Srbiji ne znači da je njegov život manje vredan. Pomozimo Vanji da pobedi onu ružnu, tromu i nepravičnu Srbiju.
Nijedan iznos nije mali. Ko će da uplati, ako nećeš ti?
Dinarski tekući račun za uplate je:
310-0210100336655-83
Devizni račun:
02-315-0031209.4
SWIFT:CONARS22- Acc No.USD 3582023703001
NLB BANKA A.D.BEOGRAD
Bulevar Mihajla Pupina 165v
11070 – Novi Beograd-Serbia,
Ime primaoca: Vanja Pilipovic
Adresa : Kumanovska 21
25264-Sonta – Serbia
“Nema ničeg neizvesnijeg od naroda; njegova mnenja su promenljiva i iznenadna kao bure; u njima nema ni istine ni rasuđivanja; njega ne vodi mudrost kad sudi o nečemu, već nasilje i plahovitost; niti poznaje neku razliku između istinitih i pogrešnih stvari. Kao stado, on sledi pastira koji ide ispred njega; zavidljivim očima gleda sreću drugih; ima običaj da uvek daje prednost najgorima i najslabijima…”
Sir Robert Filmer, “Patriarcha”
XVII vek
Čini mi se da Srbi imaju specifičnu modifikaciju definicije demokratije. Otprilike, srpska demokratija bi bila ovo: narod na izborima demokratski bira novog apsolutistu, koji kasnije vlada kako mu se prohte sve dok mu traje mandat, pri čemu raskida svaku vezu sa istim tim narodom koji ga je izabrao: niti ga konsultuje, niti ga interesuje mnenje javnosti. Istog tog naroda se seti tek kada dođe novi izborni ciklus. Znači, imamo par meseci demokratije dok traje predizborna kampanja, nakon toga sledi nekoliko godina apsolutizma, pa ponovo par meseci „narodoljublja“ i sve tako.
Kao klinka sam čitala Makjavelija. „Vladalac“ je ostavio utisak na mene, tako da sam često zamišljala kako bih uredila i ustrojila državu da kojim čudom mene neko postavi na njeno čelo. LOLčina, znam, slobodno se smejte. Došla sam do zaključka da bi meni jedino odgovarala forma prosvećenog apsolutizma. Jerbo, prosvećena sam i bila bih apsolutista. 
Povrh svega, nisam „kvarljiva“, teško da bi me vlast promenila, a povrh svega ne bih morala da zavisim od podmitljivih ministara i da pravim kompromise sa iskompleksiranim i alavim liderima strančica. Međutim, scenario koji je kudikamo ostvarljiviji su „demokratski, fer, transparentni“ izbori. Pa čak i onda, raspisivala bih referendume za svaku iole bitniju stvar, što na republičkom, što na lokalnom nivou. Svakih par nedelja – novi referendum. Počev od pristupanja NATO, vakcinacija, deklaracija, spoljne politike, EU, Šengena itd., pa do izmeštanja regionalnih deponija, smenjivanja gradonačelnika, izgradnje azila za kučiće et cetera. I, naravno, referendum o mojoj „svetloj vladavini“ svaka 3 meseca.
Sve se svodi na ovo: ako je demokratija već vladavina naroda, onda nije fazon „iskorititi“ taj narod jednom u 4-5-6 godina (nebitno), ispričati mu gomilu bajki, obećati kule, gradove, 1000 evra za akcije, a posle ga ispaliti.
Da povučemo analogiju sa nekom latino-američkom sapunicom: narod je Maria Guadalupe – ružnjikava, ali bogata sredovečna žena, koju startuje mladi Carlos, sweet-talking žigolo, tj političar. Carlos uspeva da šarmira Mariju Guadalupe do te mere, da nakon jedne strasne noći Marija Guadalupe kaže „da“ i pristane da se uda za Carlosa. Carlos je happy, uselio se u fensi vilu, ima svog baštovana, šofera, gomilu ljubavnica. Oblači se skupoceno, švaleriše se, ništa ne radi, i provodi se zahvaljujući bankovnim računima svoje nove supruge. Carlos potpuno ignoriše Mariju Guadalupe, više nema strasnih noći, ni šaputanja na jastuku. Pored svega, Carlosovo parazitiranje se sve više održava na finansijsko stanje sirote Marije Guadalupe, pošto mu je naivna MG dala na upravljanje sva preduzeća koja joj je ostavio don Fernando, njen pokojni otac.
U normalnim okolnostima, Maria Guadalupe bi otišla kod advokata i podnela zahtev za razvod braka. Nedugo potom, Carlos bi leteo iz luksuzne vile, i to praznih džepova, samo sa koferom punim garderobe koju je uneo u brak. Sasvim normalno: Maria Guadalupe je ukazala poverenje slatkorečivom Carlosu – kasnije se ispostavilo da je Carlos propalica i đubre, ergo – „mrš iz kuće, đubre hohštaplersko!“
Međutim, u politici je drugačije. Ustav štiti Carlosa, zato što ga je Carlos pisao. Dobro, ne baš ovaj Carlos, već neki drugi Carlos. A svi Carlosi su isti – žele samo vlast i ne biraju sredstva da do nje dođu. A kada do nje dođu, koriste svoje prerogative i sačinjavaju zakone kojima će sebi zagarantovati barem 4 godine parazitiranja na grbači Marije Guadalupe. Istina, u teoriji postoje institucije i mehanizmi kojima Carlos može da se ranije izbaci iz hacijende, ali to u praksi ne funkcioniše.
Nije li očigledno da su 4 godine mnogo? 6 još više? Po meni – idealno je godinu dana. Da vidite kako bi se naši Carlosi popravili kada bi morali da zentuju svakih 12 meseci i kada bi morali da vode račune o prohtevima i apetitima MG! Zaista, bilo bi divno videti naše Carlose kako se lometaju po srpskim selima i palankama svakih godinu dana ne bi li MG ubedili da su ispunili predbračna obećanja… Gledati ih svakih par meseci kako menjaju boje u licu u svakom TV duelu, kako se migolje i preznojavaju zbog neprijatnih pitanja i kako polažu račune dobrodušnoj Mariji Guadalupe i njenim advokatima.
Tek tada bi ovoj zemlji krenulo. Ipak, 4 godine su sasvim dovoljno da se neko nakrade za ceo život, ali i da upropasti zemlju za 100 godina.
Malo Twittera, malo mobilnih telefona i, na kraju, tek da ne pomislite da sam totalna geeketta, malo politike.
I
Kako popularnost mog dragog Twittera sve više raste, tako se na internetu povećava broj tekstova koji se bave „naukom twitovanja“. Znate, iako je princip više nego jednostavan (imaš polje od 140 karaktera, nominalno pitanje je: what are you doing, ali ti možeš da napišeš šta god želiš), određeni broj blogera dosta pažnje poklanja tome kako treba twitovati, o čemu treba twitovati itd.
Po meni – potpuno deplasirana žvaka. Pored toliko twiter aplikacija koje omogućavaju filtriranje sadržaja, pa i rudimentarne „unfollow“ opcije, javno jadanje o tome šta nam smeta na Twitteru je passé priča koja teško da ima svrhu.
Uostalom, dok sam imala nalog na FB, mogla sam do mile volje pisati hejterske tekstove o istom servisu. Ali nisam. Strpljivo sam čekala, dala mu još nekoliko šansi, a kada sam videla „na šta se FB načinio“ – obrisala sam nalog i to je to. I love bitchin’ about all kinds of stuff, ali nikada ne kenjkam na stvari koje zavise samo i neisključivo od mene. FB me smorio – obrisla sam nalog. Neko na Twitteru me smara – unfollow. Nije baš atomska fizika. 
II
Imate MTS postpaid broj i telefon koji se s vremena na vreme čudno ponaša? Join the club. Prema mojim „najnovijim istraživanjima“, ukoliko ste prešli sa prepaida na postpaid ili ste menjali SIM karticu zbog gubitka ili oštećenja, postoji verovatnoća da će vam telefon bagovati every now & then. Moja laička pretpostavka je da je problem do „blanko“ SIM kartica kojima se „broj“, tj MSISDN, dodeljuje naknadno, softverskim putem. Takve kartice dobijaju oni koji prelaze na postpaid uz zadržavanje starog prepaid broja, ali i oni koji su uzimali nove SIM kartice sa starim brojem.
Problemi koji se javljaju su raznovrsni. Nekada je to jedan problem koji vremenom naučite da eskivirate, a ponekad je to čitav niz bagova koji znatno otežava korišćenje telefona. Počev od blokiranja telefona, nemogućnosti gašenja telefona bez vađenja baterije, nedostupnosti, spontanog resetovanja, nemogućnost provere zaduženosti preko „kratkih kodova“ itd. Ono što sam lično ispitala je da ti problemi u potpunosti nestaju kada se u telefon ubaci MTS prepaid SIM kartica (kojoj je već dodeljen MSISDN, tj broj) ili Telenor SIM kartica. Napominjem da sve Telenor SIM kartice rade bez problema, bez obzira da li je u pitanju prepaid kartica koja se može kupiti u svakoj prodavnici ili na trafici, običan postpaid li postpaid koji je na „blanko“ SIM kartici. VIP još uvek nisam stigla da isprobam.
Nadam se da će se naći neko dovoljno kompetentan da odgonetne u čemu je tačno problem, mada mi se čini da su u pitanju MTS-ove „blanko“ SIM kartice. Valjalo bi da promene dobavljača.
III
I za kraj, kratak osvrt na aktuelne teme! Dobili smo novog Patrijarha. Nek’ mu je sa srećom, trebaće mu. Kon reče da je novi grip opasniji od variole vere – i ostade živ. Još uvek je aktuelna tema tužbi i kontratužbi pred MSP. Glavne uloge: Hrvatska i Srbija. Valjda će se naći neko pametan sa obe strane da povuče te tužbe, vreme je da se krene napred. Kad smo već kod „kretanja napred“, digla se galama oko deklaracije o Srebrenici. Lično, mislim da je najbolje rešenje jedna deklaracija u kojoj će biti osuđeni svi ratni zločini i biti odata počast svim žrtvama, bez obzira na nacionalnost, a u kojoj će posebno biti istaknuta Srebrenica, pošto je u pitanju težak ratni zločin koji je epitomirao celokupno stradanje sva tri entiteta u RBiH. Svako drugo frljanje „opasnom“ terminologijom neće doprineti nikakvom pomirenju na Balkanu – naravno, ako je to cilj.
I na kraju, par reči o još jednoj temi o kojoj se govorka poslednjih dana: Srbija i NATO. Važi, ali samo ako se takva odluka donese na referendumu. Naš dragi ministar vojni slobodno može da se učlani u biblioteku, pevačko društvo, pa čak i lovačko udruženje kada god poželi… Za neke ozbiljnije stvari – mora da se pita većina.
Sorry, sve je to demokratija. Ja je lično ne volim, ali šta da se radi.
No, o demokratiji više u narednom postu. Stay tuned!
Otkad znam za sebe, u Užicu (nekada Titovom), postojale su dve robne kuće: „nova“ i „stara“. „Nova“ robna kuća je zapravo bila deo čuvenog lanca RK „Beograd“. Moderan, pomalo spejsi objekat u strogom centru grada, 3 sprata + market na podzemnom nivou, pokretne stepenice i još koješta. Nekih par stotina metara dalje je bila „Stara“ robna kuća, koja je bila u vlasništvu „lokalnog“ društvenog trgovinskog preduzeća. Istina, nije imala pokretne stepenice, i imala je samo 2 nivoa + market u podzemnom delu (izgleda neizbežan detalj tadašnjih „šoping molova“), ali je bila prilično dobro opremljena koječime. Tako je barem bilo „zlatnih osamdesetih“…
Danas, 20ak godina kasnije, „Nova“ robna kuća zvrji prazna. Barem ovaj deo iznad „površine“. Dole, u „podrumu“ šljaka supermarket „Familija“. „Stara“ robna kuća više nije robna kuća. Kako je lokalno TP puklo i neuspešno privatizovano nekoliko puta, ceo objekat je raspračan onako kako to samo Užičani umeju i znaju da rasparčaju. Na spratu kineska robna kuća, u prizmelju „Lilly“, a od skora i nova prodavnica sportske opreme. Naziv nisam zapamtila, nekako generički i dosadno zvuči… „Sport something something“. Elem, u taj objekat se zaputih pre par dana sa frendicom.
- Ej, Džejn, provali patike…
- Aaa. Baš su slatki.
- Ko?
- Pa ovi koji su im stavili cenu od 12 hiljada…
- Bože sačuvaj. Oni stvarno nisu normalni. Vidi ove, 11 hiljada… a ove 13? Pa ovaj fazon se nosio pre 15 godina!
- Da, bre. Sad mi žao što sam one stare „najki dvojke“ sa vazdušnjakom koje sam nosila u osnovnoj odnela u Crveni Krst. Sad bih bila hip i in…
- Čekaj, zar ti njih nije neko probušio šestarom u školi?
- Ah… da. Good times.
- Ponekad se zapitam da li oni cene formiraju prema novčaniku prosečnog tajkuna ili normalnih ljudi?- zapita se frendica tužno šmekajući napucanu zimsku jaknu sa cenom od koje polaze suze na oči kao da seckate tonu luka istovremeno.
- Eh, stara… Ovde niko ne plaća kešom, ovde radi samo plastika, provali na kasi… Ali stvarno su preterali sa cenama… A ove patike su preslatke!
- Ma, jebeš ih… ‘ajmo na cheese cake.
- Mudro zboriš.
I tako se mi zaputismo u obližnji kafe da se prepustimo čarima ugljenih hidrata i usput utopimo sopstvene frustracije koje ponesmo iz jedne u nizu fenserskih, generičkih i namirisanih sportskih radnji.
Dok sam kao svaki osobenjak cedila limun u čaj i narogušeno posmatrala okolinu, uprkos tome što smo se dogovorile da obilazak radnje nije vredan komentara, a ni pomena, nisam mogla da odolim a da ponovo ne prokomentarišem…
- Znaš, matora, one patike što videsmo su super… I mogla bih da provučem «dinu» i častim sebe…
- ‘Oćeš da se vratimo?
- Ne, bre. Neću. Iz principa. Pazi, to što oni uvaljuju za 12.500 i to kao aktuelni model je prošlogodišnji model koji preko interneta mogu da poručim za 39.95 dolara. Mis’im, šta seru?
- Eh…
- Pa ne, stvarno… To vređa moju inteligenciju… Radije ću tih 12 somića da potrošim na cheese cake, nego da dam tim lešinarima.
I to je bio kraj diskusije o bezobraznim srpskim trgovcima. Ali to opet ne menja tužnu činjenicu: Srbija je preskupa zemlja. Od finalnog proizvoda pa do srpskih rafova dugačak je put, a u cenu se u međuvremenu ugradi 100 faktora… A od tih 100 faktora, 99 su „domaći“. „Zapadni“ proizvod plaćamo po ceni koja je previsoka čak i za „zapadnjaka“, a kamoli za nekoga sa srpskim primanjima. Čak i kada su u pitanju strani trgovački lanci, cene u Srbiji su znatno više nego u drugim zemljama, što je paradoks ako se uzme u obzir da je srpski životni standard među najnižim u Evropi. Istovremeno, kao pojedinci smo u potpunosti finansijski zavisni od stranih banaka (uglavnom), koje opet u Srbiji posluju znatno drugačije u odnosu na matične zemlje. Na kraju, kada se sve sabere i podvuče se crta, ispada da novca nemamo, a da kupujemo strane proizvode sa nenormalno visokim cenama i to zahvaljujući pozajmicama od stranih banaka sa nenormalno visokim kamatama. Ovo nije teorija zavere, već realnost.
Vratimo se patikama, koje ću uzeti samo kao primer. Kako domaća industrija sportske obuće ne postoji (nekad bilo, danas se pripoveda – just for the record, keva još uvek čuva svoje „simod“ kožne patike koje su u fantastičnom stanju, iako im je skoro 20 godina), imamo dve alternative: ili ćemo patike kupiti u nekom fensi sportskom objektu poput ovoga iz priče, ili ćemo pazariti kod naših dragih suseda – Kineza. Razlika u ceni je ogromna, razlika u kvalitetu mala (da se ne lažemo – patike u današnje vreme jedva da preguraju jednu sezonu), a opet – jedna stvar je zajednička: i jedne i druge su „made in China“.
Velike „marke“, poput Nike-a, Reebok-a etc posluju samo sa jednim ciljem, a to je uvećanje profita, što je sasvim logično. Zato je gro proizvodnje premešten u zemlje sa jeftinom radnom snagom, kao što je Kina. I to je logično: zbog čega bi gazda bilo koje od tih firmi plaćao američkog radnika, plaćao mu zdravstveno, dental plan i još kojekakve doprinose, kada može da plati Kinezu neku, za američke uslove mizernu svoticu i dobije gotov proizvod bez prevelike muke? Štaviše, ako bi se uporedila realna cena kineske i „Nike“ patike (obe su kineske, znam, but you know what I mean), u smislu utrošenog vremena, ulaganja, radne snage, transporta, sirovina itd., došli bi do zaključka da 90% cene koju vi platite za „najki“ patike zapravo čini cena brenda. Robne marke. U mom slučaju, to bi značilo da par patika koje mi se dopadaju koštaju nekih 1.250 dinara, a da 11.250 dinara plaćam za „originalan fensi šmensi mega ekstra super fabulozno vrh gotivan“ Najki proizvod U SRBIJI. Od tih 11.250 dinara, recimo da 3.000 idu Najkiju, a od preostalih 8.250 dinara se plaća ovako fensi namirisani objekat u strogom centru grada, agresivna medijska kampanja, ali i zimovanja, letovanja, švalerke, kombinacije, bahanalije, roleksi, šampanjci menadžmenta. OK, ja imam svojih „dumb“ trenutaka baš kao i svako drugi, ali baš toliko „dumb“ nisam. Niti sam snob koji robuje robnim markama.
I zato NEĆU da kupujem u srpskim fensi prodavnicama. To je prevelika uvreda za zdav razum.
This work is licensed under a
Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.
